Дело

0 ВЛАДАОЧЕВОЈ НЕПРИКОСНОВЕНОСТИ 189 жи са народним представништвом, његова личност ишчезава, губи се и, са народним представништвом, претапа се у једно безлично и особено бпће које се зове законодавац и које је неодговорно. А ако би се на све ово приметило да владалац, пошто улази у састав тога безличног бића, треба да бар делимично одговара за дела истога бнћа, то јест за законе, ми ћемо рећи да је суверена власт неодговорна п у целини и у деловима, и да, ако би она могла ма и парцијелно одговарати, опа не би била потпуно неодговорна, што значи да не би била суверена. Овом разлогу правне неодговорностп владаочеве, када је реч о његовом уделу у доношењу закона, треба додати и онај који смо навели за неодговорност његову као шефа нзвршне власти. Када се је, у место да се нз једне крајностп, свемоћн апсолутнога владаоца, оде у другу, у свемоћ народнога представништва, нашло да треба моћ овога последњег фактора ограннчити моћп владаочевом, — равнотежа која се на тај начин постиже у држави онемогућава постојање једне свемоћне, неограничене спле која би била опасна по пидпвндуу, човека онда би било нелогично поставитп правнло да владалац може бити, за своје закоподавне функције, окрпвљен н кажњен. То би омогућавало често одсуство владаоца, другим речпма, то би одводило често томе резултату, да бисмо имали у државп само једну силу, без граница, пародно представништво, оно што се, као што мало час изложисмо, установом владаоца баш хтело нзбећп. 6. Али, ако је владалац, а из показаних разлога, законски неодговоран за радње које врпш као власт, он зато нпак није морално неодговораи. Јер шта се тражи за моралну одговорност? Да је дотпчно дело производ наше воље. Пошто је човек слободно бпће, то јест пошто он може да има ову нлн ону вољу, то он, прпродно, одговара за вољу коју је фактпчки манифестовао. Тако, декрети су, као што знамо, заједничко дело владаоца и његовпх министара, онп су, то јест, ироизвод н владаочеве воље, што значи да, са гледишта моралнога, п он носи одговорност за њих. Он је те акте хтео, а могао их је не хтети, и тако пх спречпти. Због чега, ако владалац ту одговара, он одговара за своју вољу, што је сагласно са моралом. Исто тако, са гледишта морала, љладалац одговара и за законе које је санкционисао. Истина, закони су нродукат воље законодавчеве којн се, као што смо впделн, у уставнп.м мопархијама не ндентифнкује са владаоцем; али како је то што