Дело

4 Д Е Л 0 Узаман ти лахор шапће: Летње доба, ево, дошло! Мени тајни гласак звони: Све је прошло, све је прошло!“ Сокољанин ТУРГЕМВУ У ономе добу кад се машта моја Ночела да буди и у снове свија, Ти си снаге дав’о крилима јој слабим’, II заносно лепа твоја песма тија. Са нејасних слика, што су ка' ’но сутон, Кружиле ми живот и незнање моје, Ти си онај био што си вео скин’о, И каз’о ми светлост и истина што је. Ти си ми показ’о шта ми гледат’ треба Кад човека хоћу да упознам, ценим; Ту највећу тајну, ту највећу књигу, Како ћу да читам по странама њеним. Ти си ми показ’о надахнућем својим Шта је у човеку лажно а шта свето; Показ’о ми јасно шта је зима сетна, Шта пролеће, јесен, а шта плодно лето. Из новела твојих поуке сам напТо Да тишину слушам што у шуми влада; Да музику пратим, мелодије дивне, Што их поток чини дуж слаткога хлада. Па и данас јоште кад се вече спусти, Зарумени небо на запада стране; Кад у миру оном што се иред ноћ вије II вечерњи ветрић већ крилима мане.