Дело

ТУРГЕЊЕВУ И свежина нека из поља се крене, Па мир општи стиша и уздахе моје Ја се сетим тебе, о песниче прави, И у маштп слушам неке приче твоје. Борски НОЋ ЈЕ ДАДД. ДАВДО... Ноћ је пала давно. Тишина је свуда. II поноћни скоро откуцаће сати; Све је мирно, само, ал’ и поред тога Нека чудна сила мени мира крати. Глуво доба ноћи^ и сан што се вије, Тајанственост такву око себе шире, Да рек’о би желе, к’о предстраже смрти Да нас још и живе с вечним мраком мире. II ја слушам вечност како тихо миче; Ал’ што ми се чини, к’о да неки осмех Презирања хладног на лицу јој видим, Видим неки чудан, неразумљив потсмех. „И ти нешто мислиш; и ти нешто хоћеш!“ Као да те речи чујем од некуда, II ако никога у соби ми нема, И ако је мирно око мене свуда. Борски