Дело

ОСТАЦИ ИЗ СТАРИНЕ I Н А П А С Т ПРИПОВЕТКА НИКОЛА Т. ЈАНКОВИЋ I Све му лице покрпвено брадом, те изгледа, као да вири кроз густо, бодљикаво шипражје. Очи му увек отворене; чак и кад спава, спава отвореним очима. Погледи му смешно забринути, укочени и непокретни, пуни неке зачуђености на све што гледа. Теме му ћелаво и покривено дугим власима, које се пружаху више левог увета, па се скидањем шешира померају и разређују, те се кроз њих блиста углачано теме, као месец кроз нроређене облаке. Лице му смежурано и само кад се насмеје, што бива онда, кад види другог да се смеје, нарочито шефа, појави се израз молећив, бојажљиво предусретљив и весео. Тело му круто, те крутоћа изледа војничка, али кад се боље сагледа у очп, тад се види, да је она од бриге и страха преживелог за двадесет година чиновничког живота. Звао се Јанаћко Ванђеловић п зато су га сви звали „Цинца“, а он се нред млађима једио и са болом нричао историју свога оца и деде, која беше проткана херојством; а пред старијима се само покорно смешио. Он није имао других сведоџаба, до своје понизности, и другог знања, до претеране покорности и слушања. Он се бојаше свију. Били млађи, били старији, само