Дело

356 Д Е Л 0 Разуме се, да се само претвара... Један безобразлук и нитковлук — то вас мора занимати! Мене се не тиче, ја ћу је лепо послатн у Сарентују, а тамо нек’ лекар чини са њоме што хоће“. Најзад ме Костров остави. Ја се дигох да што пре Бусова нађем. Јутро беше јасно и топло. Брда, покривена венућим зеленилом, беху обасјана сунцем. Светле радионице рудокопске, са својим замагљеним прозорима, засењаваху очи. Инстиктивно, ја се упутих у правцу брега. долини светљаху се у сунцу бајонети једног козачког одреда. Отуд са брда од једном се зачу јасан глас: „Овамо. овамо!“ II нехотице ја убрзах ход и спазих на једноме каменнтом одсеку некога где маше са црвеном заставом. II козаци, који осташе иза мене опазише ово; они се одједном зауставише, зар хтедоше да се иосаветују; још једном заблисташе бајонетп и одред оде у правцу одакле глас долазаше. То беше Бусов. Ја први стпгох до њега. Нађох га свог у једном зноју, учини ми се шта више да је и његова угљено-црна коса покривена белом пеном, онако као коњ после другог и напрегнутог хода. „Но шта је Андрија?“ Упитав га сав задихан. „Нашао сам је. Овамо, Овамо!“ стаде понова викати и махати са заставом. „Шта урличеш? Продера се на њега љутито наредник, који већ беше стигао, човек немилог изгледа са црвеним — пегавим лицем, „кога си нашао?“ „Нашао сам Авдоћу, одите!“ Козаци се погледаше, те сви скупа пођосмо за Бусовом. Пдући кроз трновито џбуње, преко гомиле шљунка и шљаке, која се блисташе у сунцу, најзад нас он доведе до једне мале рупе, која беше покривена камењем и зарасла у корову. У средини руне виђаху се стари сатрулели дирецн капак полутруо покрнваше је са једие стране а са друге знјаше мрачна провала. То беше један напуштен рударски шахт. Наредник први прекнде ћутање. „Чуј, скотино једна, немој да правиш шалу,“ окрете се Бусову и испред носа прећаше му песницом, „да се ниси усудио да вараш власт. Ког си врага ту нашао, шта си ту видео?“ „Сиђите доле, па ће те видети,“ одговори му ковач тнхо.“ „Спђп се сам, псипо, писи нашао ннког луђег. Опасно је