Дело

358 Д Е Л 0 јашећи на једном белцу. То беше висок младнћ, са руменим образима и још без бркова, без престанка је мрдао лицем и са неприродним усиљеним покретима слушао рапорат нареднпков. Тада он поче да издаје наредбе: „Дакле момци с места доле... Један нек веже конопац око врата... Хтедох рећи око тела. А ви га остали добро држите“. Али ни један не хтеде доле. „Што стојите кукавице једне? Кад вам официр заповеда ви морате у ватру и у воду! Замислите себи: да стојите пред непријатељем “. „Они се боје, ваше благородије,“ поче наредник, „да ће их тамо доле ваздуз да задуши... Тамо доле лако се може загушити... “ „То су будалаштине!... Додуше догађа се и то по кад што,“ додаде официр и поче на своме немирноме коњу да иде тамо — амо. — „Но шта ћемо да радимо сад ? “ „Нека овај најпре сиђе,“ рече наредннк показујући на Бусова, „он јој је и тако вереник. Он нас је и упозорио на махт.“ „Тако, тако је“, рече сав радостан официр; „дакле брате,. хајд’ сад доле... Само брзо... Нема никаквог изговора!“ Бусов и не мишљаше да се противи; одмах дохвати конопац и вешто га привеза око струка, узе фењер у руку и још пре но што Козаци могоше да се ухвате за други крај конопца, он се стрмоглави у рупу. „Баш као да је луд“, промрља наредник. „Окретан младић и храбар!“ хваљаше га официр, притежући уздице коњу. Конопац се брзо размота и оде у рупчагу. „Већ има најмање до дванајест фати, ако не и више“, говораху међ собом Козаци. Козачкоме одреду сад се још придружише и два чувара, које је Костров послао као гласоноше. Наредник им лагано објашњаваше у чему је ствар. Готово! Већ је стао на земљу, ето конопац више не иде. II нехотице сви престадоше да дишу. „Но, шта је ту?“ викну наредннк нагнувши се опрезно над отвором руне. II офицнр зауставн коња и не мрдаше више лицем. „Но шта је? рече нестрпељиво.