Дело

326 Д Е Л 0 других људи; добри су ретки, и ви можете тражпти по свима заводима за умно оболеле, али нећете наћи више нн једног старца са навлаком од душека нити другог г. Дпка. Г. Пол Хервије није далеко од уверења, као и Дикенс, да су само луди људи интересантни. Он нам, у Г 1псошш, прича једну страховиту историју лудила која је, н ако се на крају крајева окарактерисава као сан, један од најстраховитијих снова: сан једне луде. То је г. Пол Хервије изнео с ретком вештином. Као присталица Декартове философиЈе, изнео нам је и узроке лудила. Он је испитивао постунна узнемирења махине за мпшљење с онаквим интересовањем, с каквим разгледа часовничар махину каква скроз покварена часовника. Његова је књига веома занимљива и оригинална, она производи два ефекта; застрашава нас, и натерује на размишљање. Што се тпче страха, имам разлога да вас поштедим. Требао бих да имам дар г. Хервије-а и да га употребим оиако како га је он употребио, па тек бих онда, можда, успео, да вам опишем како сам дрхтао од страха. А што се тиче рефлексија, које изазива његова књига, оне су многобројне. Ах како је прпјатно размишљати! Док ово пишем, на мом се прозору њиха једна акација са витким и цветним гранчицама, ајау себи понављам двостих једног песника из Антологије: „Седимо под ово лепо дрво; ах, како ће бити пријатно ћеретати у његову хладу“. Шта има боље на свету, него лепо дрво и тихе мисли. Моја акација, коју ветрић тихо љушка,'шири чак до мог стола мирисави снег својих цветова. Под тим пријатним утиском, немогуће ми је да се ослободим истннске симпатије према лудима, који не чине зла. Зло не треба никако чинити; то је забрањено и лудима и разумнима. Али нема начина да човек живи а да не нашкоди другом. Зато не треба ни луде мрзети. Зар и они нису наши ближњи? Ко може да ласка себи да ни у чему није луд? Мало час сам баш тражио у Литреовом и Робеновом речнику дефиницију лудила, па је нисам нашао; бар оне које сам прочптао, немају готово смисла. У том се по мало п разумем; јер за лудило, кад није окарактерисано тачним испитивањем, нема дефиницпје. Ми обично велимо да је један човек луд, кад не мисли као ми. Ето тоје све, философски: мисли лудих имају псто тако корен у прпродном закону као и наше. Они престављају себи спољни свет према утисцима које тај спољни свет чини на њих. То је управо оно што чинимо и ми, ми који себе сматрамо за разумне.