Дело

Л У Д II Љ У Д II 327 У њима рефлекси овог света иостају на други начин — не као код нас. Ми кажемо да је слика, коју ми добијамо о овом свету, верна, а она коју онп внде неверна. У истини, нити је наша слика потпуно верна, нпти је њихова сасвим неистпнита. Њихова је верна за њих, а нагаа за нас. Слушајте ову басну: Једног дана нађоше у неком врту једно огледало, чија је површнна била сасвим равна, и друго огледало, испунчено. — То је крајњи безобразлук, рече прво, кад неко преставља природу онако као ви. Мора бити да сте луди, кад све предмете представљате са великим трбухом, малом главом и танким ногама, а праве линије промећете у криве. — Ви сте унаказили природу, одговори испупчено огледало; ваша равна површпна уображава себи, да су сва дрвета права, и да је све равно и пред вама и око вас. Стабла дрвета су крива. Ето, то је цела истина. Вп сте лажљиво огледало. — Ја никог не лажем, одговори друго огледало. Ви, испупчено огледало, карнкирате људе и ствари. Препирка поче да се заоштрава, кад нм се приближи један геометар. То беше, како вели прича, славни д’ Аламбер. — Пријатељи моји, рече он огледалима, ви обоје н имате и немате право. Ви обоје мислите о предметима по законнма оптике. Предмети, које примате пз природе сасвим су геометријскн тачни. Онп су потпуно тачни. Издубљепо огледало би показало слику сасвим различну од нрве две, па ипак савршепо верну. Што се тнче саме природе, нико не зна њен правп изглед, и чак је вероватно да она и има саму слику у огледалима која је рефлектирају. Утувите ово добро, господо огледала, па немојте називати једно другог лудом само зато, што не примате исти рефлекс предмета. То је, како ја мислим, лена басна; ја је посвећујем лекарима (за умно оболеле) који затварају људе, чнје страсти н осећаји нису у складу са њиховим. Онн сматрају да су лишени разума, распикућа и заљубљена жена, као да у распикућству и љубави нема бар толико исто разума колико у тврднчлуку и саможивости. Они сматрају да је оиај човек луд који чује што други не чује н внди што остали не внде; међутим Сократ се разговарао са својим демоном, а Јованка од Арка је чула разне гласове. У осталом, зар нисмо свн мало под утицајем при-