Дело

ЏЕМЗ ХВИСЛЕР 337 штва. Једну белу коврчицу, која се више чела демонстративно кочоперила усред његове црне косе он је нарочито неговао и због ње је био веома поносит. Не обзирућп се на друштвене прописе, он беше закон сам себи. Он прави своје најнапорније излете у ципелама за играње и са овима се пуза уз стене на морској обали, а одаје, у којима станује, зпјају на посетиоца својом празннном. Осем постеље у њима не беше другога намештаја. „Ако желите угодност", рекао бп он своме посетиоцу, смејући се, „а ви изволите у постељу“. Интелектуалан рад не беше за њ. Он је имао мало књига, а још је мање читао. 0 религији је мало водио рачуна. Онјехтео, да што впше ужива жнвот. Људе је махом упознавао по њихову ћаскању и њихову оштроумљу. II у саобраћају са људима он је мало обраћао пажње на конвенционалне форме. Долази посетилац и куца на врата његова атељеа. Врата остају затворена, ну за то почиње да одјекује с оне стране врата весело звиждање. Узалуд чека посетилац дуго времена. Најзад бива пргшуђен вратити се натраг, огорчен, што је не само узалуд чекао, већ и што је намерно остављен, да на пољу чека. Једна отмена дама, коју Хвислер портретнраше, морала је нз дана у дан долазити њему. Кад јој он једаред одреди, да дође опет другога дана, она му се пожали, како то дуго траје и како она мора тако много да жртвује, док јој слпка не буде готова. „Поштована Госпођо“, одврати Хвислер, пола са патосом, пола иронично, „то ипак није ништа упоређено са оним, што ја ради Вас жртвујем. Погледајте само!“ и при томе показа на чнтав пакет још нераспечаћеннх писама. „Док ја Ваш салик радим, моја коресподенција чека узалуд да дође на ред“. Своје пријатељство онима, који га тражаху, даваше он по цену, да се одреку саобраћаја са људнма, које он није могао трпети. Често пута, уз много извињавања, тражио бн он натраг каку слику од њена притежаоца. После више година забринути притежалац обраћа му се и иште своју ствар. „Јесте ли Ви пали на теме!“ узвнкује Хвислер „за иуних десет година вн сте имали повластнцу да жнвнте у друштву са овим ремек-делом, па Вам сада још пада па памет, да га нштете натраг!“ Овај овако ексцентричан човек носио је у себн душу једнога од највећих уметника, којеје енглеска раса ноказала. Његове очи беху отворене лепотн мајсторских дела јапапских сликара Дело, књ. 36. 22