Дело

340 Д Е Л 0 шта туробног и мрачног. Завеса, ишарана цветићима; столица; оквир што виси о зиду; други један оквир, од кога се види само мало ивица; обућа на обема ногама, које, састављене, почивају на једној клупици; пространа хаљнна; све је то црно, црно као туга, црно као мртвачка опрема, црно као оквпр на посмртним картама. Ну живот је нашао прибежишта у овим тужним украсима, живот једнога топлог срца и једнога ведрога духа. Обе руке губе се у маншетама стављене преко једне мараме са чипкама што се у крилу налази; мршаво, фино, замишљено лице спуштено је земљи, док се очи дижу невидљивим ну познатим визијама. Ове руке н ово лице су веома нежни, коже тако мекане и тако нежне каку је још само могао на платно пренети један уметник прожет љубављу према старости, која је сачувала границу младости — ту красну успомену на лепоту." „Ова грација, ова лепота, ова младост находе сетусвугде: оне су прпсутне у вијугама упалих уста, у дубокоме погледу, у ружичастом цвету који још цвета на измршавелим образима. Ова ружа обасјава ове зпдове, ове застире, ово одело, иа којима се скупило тако много помрчине, још више него ова сребрнаста и румена светлост, која испуњава собу. ,,„Од како постоје сликари,““ писаше д’ Оревили тако пзредно, ,,„зар најнежнија ружпчаста боја не бпва увек растрљана на црној палети?... Љубав, младост, први заноси у животу, све је то тако лепо, кад га више није; све се то тако заруменн у нама, кад нам црна ноћ падне на главу...“ „Тако дпвно значење има ова слика, из које расипа зраке једна проста, хармонична уметност, уметност великих линија, која се може упоредити само са уметношћу највећих уметника: једна тако индивидуална и тако нова уметност. Дивно, хармонично дело, озбиљна, пуна дубине слика, где се геније Севера сија у полутами са највећим поносом и са бескрајном умиљатошћу. Она није само портрет материнства, какав могаше зачети снн рођен од ове жене, који је постао велики уметник, већ је она у исто време једна изванредна поема у славу жене. Човек је, можда, и сувише упућен, да за свој салик бира како младо п лепо створењо, у полету снаге, па да га на платну изложн дивљењу публике. Хвислер је показао, да је њему исто тако лако узети ово створење н онда, кад његово витко и еластично тело постаје тромо и млитаво у своме држању, кад ње-