Дело

Џ Е М 3 X В И С Л Е Р 341 гова коса поса постаје сребрнаста, а она дражесна ружа па образима остаје дражесна, ну постаје тако меланхоличпа, кад је уресила већ дотрајало тело и прибежиште старачких мисли“. Портрет леди Сатрће11, један од најпознатијнх салика Хвислерових, (означен као: Хармонија у бледо-црвепој и сивој бојн) описује други Француз нсто тако лепо: „ .. један портрет нас нарочито плени. Модел је једна жена висока раста, лака и танка; она корача, као да бн хтела удаљнти се од гледаоца и ући дубоко у слику; ми је видимо у профилу, у тренутку, кад окреће главу натраг, да би бацила последњн поглед пре него што ишчезне. То је леди СашрћеП, једна од најлепшнх жена у Енглеској. Портрет је показује веома живу, у свој дражи њеној, са њеним витким стасом, са плавом, свиластом косом њеном, — која се лепрша, са њеиим веома нежним цртама, са њеним влажним очима и дубоким погледом. На лице јој је уметннк ставио израз лаког презирања, који јој веома доликује, јер једној овакој лепотицп ништа лепше не стоји него нзвесно сажаљење према толпко ружних посетњ лаца, који долазе да је посматрају, сажаљење према сиротим људима, исто тако ружним и рђаво насликаним, чији су портретп прикачени о зидове у њену сусеству. Техника, композиција, колорпт ове слике потпуно су оргинални и оштро одскачу од целе околине. Сива хаљина је стављена на црну основу; сива боја костима и црна боја основе комбинују се и чине хармоннчну целину; техника је смела; композицп.ја је у великим цртама, а уз то необично проста; слика је пуна ваздуха, а позађе је натраг повучено. Осећа се, како модел жпвн, корача, креће се. Ако моји појмови о уметности нису погрешни, чнни ми се, да су овде остварени сви услови, који се траже од једнога великог уметничког дела. Оригиналност форме, проналазачкн дух у садржини, простота извођења; живот, кретање, који се осећају на платну; — све добро познате карактерне црте једног мајсторског дела. II, доиста, овај јепортрет од г. Хвислера“. Лепоту ноћи ретко је ко тако осетно, као Хвислер. У његовим многобројним Ноктурннма то се најбоље показује. Он сам о томе пише на једном месту: „ ... кад вечерња магла облачи речне обале у поезију као у вео, а бедпе кровињаре потпуно ишчезавају у мрачним облацима, што су се спустпли на земљу, кад дугачкп димњацп постају звонаре, а стоваришта робе нзгледају палате; кад цео град виси о небу, а пред нама се отвара