Дело

30 Д Е Л 0 маћину равном дрскошћу. Ипак, находећи се у дављеничкнм околностима, савлада себе и уздржа се. — Изгледа, да ти досађујем... боље да идем у будоар!... — рече и ишчезе. На скоро после тога у предсобљу се чуло звонце и собарица, са предосећањем да иде госпођа, као стрела промаче кроз коридор, упутивши се у предсобље. И тада Петар Васиљевић осети, да је наступио одсудни моменат. Ну чудна ствар! Он од једном осети тако мирно спокојство, као да му ништа друго. није предстојало, до обичног ручка са женом и шураком. „Мора бити, да је то онај исти осећај, који се јавља за време боја код војника у том моменту, када се он лицем у лице срета с непријатељем,“ помисли он. А Марија Мпхаиловна мора бити да је врло журно скинула у предсобљу каљаче и огртач, те собарица није доспела ништа да јој саопшти. Она брзо пође право у кабинет — у рукавицама, са ручном торбицом и у шеширу. — Ти си код куће? — упита она, ма да је то било тако очигледно. — Као што видиш! — кроз зубе одговори Петар Васиљевић не мичући се с места. — -Мама ти је послала писмо!.. Буди тако добар те га прочитај!.. II Марија Михаиловна као уз пут метну на сто коферат с писмом н упути се даље к вратима. — Добро, прочитаћу га ... Стани! Она се заустави и виде га већ да стоји поред стола. — Шта је? — Ево... — он откључа фијоку од стола и извуче је. Ево... узми ово и... дај твоме брату... он је тамо, код тебе... — Ово су... новци? — упита Марија Михаиловна, гледајући у њега и у гомилу банкнота некако збуњеним и у исто време засијалим очима. — Ово су — новци. Овде је управо толико, колико је њему нужно: хиљаду двеста рубаља! — Пећо... Та је ли могућно?... Како си мио!... — узвикну Марија Мпхаизовна, зграбивши обема рукама банкноте. — Значи, ти си се решио?.. — Да, решио сам се. — Ах, мили, мили!... Хвала ти! Хвала!..