Дело

ЛЕКЦИЈА ПРАВИЧНОСТИ 31 — Не захваљуј, молим те:.. — грубо скупивши обрве, рече Петар Васиљевић. — Она га је радознало посматрала: — Како то да не захваљујем, Пећо. — Па ето тако: не захваљуј и ништа више... — Како си чудноват... У осталом, разумем... Теби је наравно, било тешко решпти се... — Ово је — жртва... — Дај новац брату!... — осорљиво рече Петар Васиљевић и окрете се к прозору. — Марија Михапловна ућута и тихо изиђе пз собе. Петар Васиљевић не промену свога положаја, и као да се укочио пред прозором. Напрегао је слух и пажљиво слушао. Тамо је ово једно за другим следовало: жена је ушла у спаваћу собу, где ју је чекао Андрија Михаиловић, и дала му новац. Он стрпа новац у шпаг и обавн се њој око врата, препун радосне захвалностн, а за тим потрча к Заботову, улете у кабинет и узвикпу: — Петре Васиљевићу! Драги мој! Како да ти захвалим? Ја просто немам речи... Не, знаш, то је тако великодушно, тако благородно... Петар Васиљевпћ, као од камена, стајао је на свом месту, лицем к прозору а леђима к њему, и не помаче се. Тада Баруљин прекиде поток захвалннх речи н као да се збунио. — Како је чудновато, ипак... Ти чак нећеш да примиш од мене захвалност... Петар Васиљевић са полуокренутом главом рече му кратко: — Знаш, Андрија... Ти... Ти боље бежи... — Ну зашто пак? Зашто? Ако је то за тебе било толнко тешко... узми натраг... — Са свим не... Ни мало није то, али... боље бежи! То је у твом интересу. — Не разумем!... — Сад ћеш разумети! У будоару, међу тим, ствар је такође ишла својим током. У то време, кад је Марија Михаиловна узбуђена, радосна, дрхтећим рукама скидала шешир и рукавице, уђе собарица, и са-општи јој: — Госпођо, а овде без Вас намештај узели... — Шта ? — Намештај узели, госпођо...