Дело

ЛЕКЦИЈА ПРАВИЧНОСТИ 33 ницу, и као лопта, скотрља се доле низ степенице. Сад је тек разумео, зашто му је Петар Васиљевић саветовао да што пре бежи кући. Шта се збивало за тим у кабинету Заботова, мучно је описати. Марија Михаиловна, не штедећи лепоту својих очију, плакала је, падала је у несвест, устајала, изговарала страшне укоре, опет падала у несвест, потом наступи грозннчаво стање, за тим изјави да више ни минута неће остати у овој кући... Петар Васиљевић на све то непрестано јој је предлагао да пије воде и да се умири, при чему се није ограничавао само на речи, но као брижни муж отрча у трпезарију и донесе отуда стакло воде. Све је ово трајало око један час. Најзад Марија Михаиловна стаде се умиривати, јасно плакање замени се тихим јецањем и лаким дрхтањем рамена, а по том и ово престаде. Тада Петар Васиљевић седе до ње и рече јој са свим при- , јатељским гласом, шта више не без израза нежностп: Ну сада можеш да слушаш, Масјо, и да расудиш. Та, доиста, требало је избавити твога брата..- Помисли шта му је грозило! А намештај — шта? За намештај ми ћемо зарадити и опет купити такав исти... Ну право је, боље је живети неко време без омиљеног намештаја, него узети туђ новац и сваког тренутка сматрати себе лоповом... Неизвесно је, да ли су подејствовале на Марију Мнхаиловну његове убедљиве речи или је утицао на њу пријатни глас п нежно додиривање њене руке или јој је најзад просто досадило да узалуд троши енергију, ну Марија Михаиловна нпје му противуречила и није покушавала да га одгурне. Она је само подигла главу и слабим, дубоко потресеним гласом проговорила: — Ах, ја сам тако страдала, Пећо! II опет заплака, ну то је већ био остатак суза, који је требало излити. — Ништа, ништа! — тешећи је рече Петар Васиљевић. — Устани, добро се умиј хладном водом па... Па да ручамо — Шта? — Зар ми још нисмо ручали? Ах, да, збиља... Ти си сиромах гладан! А куд се деде Андреја? — 0, он је ухватио маглу!.. Али слушај, драга моја, ти си тражила, да ми он даде новац... У његову положају то је било много теже, него да даде ђаволу душу, па је стругнуо благовремено!... Дело, књ. 36. 3