Дело

62 Д Е Л 0 гове смрти распала у многе самосталне државе У својим предавањима и делима заступао је Милер не мање но четири главна предмета, за које је после његове смрти 1858. створено исто толико редовних професура: анатомије човека, физиологије, патолошке и упоредне анатомије; уз то су ишла још два друга важна предмета: зоологија и наука о развићу. Јер и из ових областн биологије учили смо више из класичних предавања Мнлеровнх но из официелних читања позваннх стручњака. Овај велики учитељ умро је 1858., неколико месеци раније но што су Чарлс Дарвин и Алфред Уолес (АКгеЈ ЛУаНасе) објавили у журналу Лпнеовог друштва прва саопштења о селекционој теорији. Не сумњам ни најмање да би ово изненадно решење мрачне загонетке о створењу Милера сасвим обузело и да би га приволело после зрелог размишљања на признавање ове теорпје. Како за овог првог учитеља у биологији, тако је до 1858. и за све остале анатоме и физиологе, зоологе и ботаничаре, важило питање о створењу органских тела као нерешен проблем, а велика већииа држала га је за нерешив и трансцендентан. Триумфујући наслањали су се иа тај факт теолози и с њима савезни метафизичари; јер овде се испољављала ограниченост ума и науке; само је чудом могао да постане целисходно конструпранн органнзам; само божнјом памећу и свемоћношћу могао .је човек да буде створен по „његовој слици и прилици“! Ова општа резињација ума и њоме потпомогнуто господарење црквеног веровања изгледало је за оних тридесет година између Лајела и Дарвина, дакле између 1830.—1859. у толико парадоксалније, што је природна историја развића земље по објашњењу великог енглеског геолога стекла брзо опште признање. Од тог доба влада у анорганској природи, у стварању стена земљиних, као и у кружењу звезда само строга потреба природних закона; међутим у органској прнроди, у створењу и у животу жпвотпња и биљака мудрост и свемоћност целисходног творца и мудрог управитеља света; или краће изражено у абиотпци, у анорганском свету бива све по механичком каузалитету, — у биологији, у органској природи по телолошком финалитету. Права философија брине се о овим дилемама таман толико колико н ништа. Заузета готово искључиво метафизичким спекулацијама гледа она с неке висине на огромне напретке, које