Дело

100 Д Е Л 0 са козама. Фауни сатири — ако пх је пз митолошког доба претекло — овога су дана због овог урнебеса ђачког сигурно за свагда напустили ову српску шуму!.. Једва се утишаше мало. , — Немојте мене! бранп се Милић. Има бољих од мене међу вама! Најбољега! — Нема! Тебе! Тебе! деру се осталн. Ти си најбољи! — Ама ја морам, бранн се Милић Илић, ја морам овђе остати. — Не мораш! Не мораш! граје онн. — Ама морам! виче Милић. Знам ја вас ка’ злу пару. Нисте још били у ватри! Ви ћете ка’ Израиљци на Синајском полуострву без Мојсија... — Нећемо! — Хоћете, славе мп! вели Мнлић. Чим мене пзгубите пз очију, — а ви ћете се и јопет да клањате златном телету... Морам ја ту с вама... — Одреди себи заменика, а ти иди! предложи једап. — Тако је, осу се из четрдесет грла. Прима се!... Примам се дакле, н хвала вам, браћо, на поверењу које ћу ја заиста и оправдатп благодари им Милнћ Илић. — Жпвео! Живео Кај Грак! пролама се ваздух. — Ево, дакле, тих наших захтева велн Мплпћ, ја сам нх стплизовао... Прочптаћу вам их иа ако се слажете п усвајате их, — добро, а ако не, а ми да већамо... овако баш нод овпм стољетнпм храстом ка' стари наши прађедови Словени што су братски већали док још нпсу познавалп неправедну сталешку поделу... — Чујмо захтеве! гракнуше свп. Мплић Нлпћ се наслони на дебло столетнога храста, развп табак хартије п стаде читати! — Професорском совету, и тако даље, а за тпм замрмља неко време онако као сеоски поп молитву нред глувом бабом, па онда наставп гласно. А, ево их! Чујте, дакле! Делу молбу нећу чнтатп, јер се падам да пмате вере у меин да нећу понизити достојанство ђачко... — Имамо! Пмамо! — ... него ћу само, наставља Мплић, захтеве да прочитам. Свега су ове три тачке: Прво: да нас на псппту не пптају о акцеитима у рускнм речпма.