Дело

102 Д Е Л 0 II радознали становници града — а био је баш пазарни дан — изненадише се и дивише се једном дотле не виђеном призору у граду, јер беху сведоци и очевидци једног доиста дивног и ретког призора, како три млада човека — да се послужим Његошевим речима — „гордо иду, страшном мишљу прсих надутијех, кроз дивљачне тмуше азијатске, гутајућ их ватреним очима“. Један највећи и најстарији — а читаоци ће у њему извесно познати душу целога овога покрета, Мплића Илића, „који кавге по свијету тражи, ђе је кавге да се онђе нађе — он носи и држи високо дуг огуљен штап са једним листом хартије у процету од шпапа. То су били изабрани парламентарци плебејски послати са Остре Чуке патрицијама у Преперандији, а она хартија у процепу то је била молбенпца са захтевима или боље рећи ултиматум ђака препарандиста. Лево и десно од Милића Илића корачају она друга двојица; корачају исто тако поносито свесни дужности своје и овог значајног и смелог корака који већ сад — тако да се изразим — аконтпраше као будућн слободни грађанп. Корачаху, велим, поносити, свесни и поуздани у свој успех, јер је и месна штампа — та сила XIX. века у чијој су редакцији била три њихова друга, три истерана ђака, као сарадници — и она је била на њиховој страни и потномагале њихову праведну ствар. Давно су прошли пазар, али песма коју певаху још се чује; још је слушају задивљени гледаоци. Из далека се разговетно чује како парламентарци идућ певају: „Тирани стреп те, стреп’те крвници, Ђе вас је гођ, нек вас је стра: Слободе младе вјернп спнцп Наплатпће сада сва вам зла. Свак ће бити војнпк да вас бије. Падпу лп млади соколи Мајка нам нове одојп II свак за њу, свакп мрпје. За мач, браћо, за мач! У бој, у бојни ред! Наиријед! Напрнјед! Нек тпранска крв залпва свакп гред“! Стеван Сремац (Свршпће се)