Дело

ЈАКА КАО СМРТ ГИ ДЕ МОПАСАН ПРВ11 ДЕО I Дан је продирао у радионицу кроз отвор на таваници. Преко великога четвороугла сјајне и плаве светлости, преко јасне рупе на бескрајној даљини азура прелетаху брза јата тица. Али, весела светлост небесна гаснула је чим уђе у високу, озбиљну, застрвену чојом собу, постајала блага, успављавала се на тканинама, умирала у завесама над вратима, једва осветљавала мрачне углове,где се једини златни оквири сијаху каоватра. Чини се да су у њој заточени мир и сан, мир уметничкпх кућа где је радила душа човечја. У овим зидовима где мисао станује, где се мпсао комеша, исцрпљује у снлним напорима, изгледадаје све уморно, изнурено чим се она утиша. Све изгледа мртво после ових животних криза; и све се одмара, намештај, тканине, знамепите, недовршене лпчностп на платнима, као да је цео стан трпео умор господарев, мучио ,се са њиме, узимао посведневно учешћа, у његовој отпочетој борби. Нејасан, загушљив задах слика, териетина и дувана пливао је, упијен ћилнмима и седнштима; н никакав други шум није узпемправао тешку тишину до кратки и жнви цвркути ласта, које су падале на отворена ћерчпва, п дуг п нејасан шум Париза, који се једва чуо изнад кровова. Ништа се ннје кретало до, на махове, мали облак плавога дима, који се дпзао ка таваннцн на сваки колут