Дело

ЈАКА КАО СМРТ 11 б нмао, поред прикривене таштине скоројевића, кога су сматрали за себи равнога кнежеви и кнегпње, понос човека који своме уму дугује положај раван ономе који други имају рођењем. 0 њему се говорило с лаким чуђењем: „Он је ванредно добро васпитан!“ То чуђење, које му је ласкало, и вређало га је у исти мах, јер је повлачило границу између њих. Хотнмична и свечана озбиљност сликарева бунила је помало Г-ђу де Гијероа, која није умела нншта да говори са човеком тако хладним, славним и духовитим. Пошто би наместила своју малу кћер, села би у паслоњачу поред отпочете скице; и она се трудила да, по препоруцн уметниковој, да израза своме лицу. У сред четвртога седења, он престаде на један пут да слика и упита: е/ — Шта вас највише занима у животу? Она се збуни. — Па не знам! Зашто то питате? — Треба да у ове очи унесем какву срећпу мисао, а још је нисам вндео. — Б лепо, старајте се да ме разговорите; ја веома волим да ћаскам. — Ви сте весели? — Врло весела. — Ћаскајмо, Госпођо. Гекаоје „ћајскајмо, Госпођо“ врло озбиљним гласом; затим, лативши се сликања, окуша с неколико предмета, тражећп тачку па којој ће се њнхови духовп сусрести. Отпочеше исказивањем посматрања о људима које су познавали, затпм су говорнлн о себн, што је пајпрпјатније и пајпримамљнвије у ћаскаљу. Када се сутра дан састаше, било им је угодпије, и Бертен, видећп да јој се допада н да је занима, отпоче да прича ноједнностн свога уметничкога живота, изнесе своје успомене, са фантастичном духовитошћу која му је била својствена. Како је он био внчан завијеннм досеткама салонских књижевннка, то се она изпеиади лудоме запосу, којим је причао слободне ствари, проткпвајући нх шалом, алн одмах н опа одговорн пстим начином, с фнном н смелом љупкошћу. За педељу дапа га је задобнла и занела веселошћу, слободом п иростодупшошћу. Сасвпм је заборавно предубеђења што је нмао о женскињу нз отменога света, п радо бн се заклео да 8*