Дело

118 Д Е Л 0 Говорнла му је ласкаве ствари које су значиле: „Свиђате ми се, Господине“, и нагонила га је да дуго говори, да би му показала, слушајући га пажљиво, колико је он њој улевао интереса. Он би престајао да слика, сео би поред ње, и, у ономе васкрсу духовитости које нзазива пијанство за допадањем, имао је песничких наступа, лакрдије и филозофије, како кога дана. За њу је било занимљиво када је он био весео; када се што замислио, и она се трудила да га прати у његову размишљању, неуспевајући у томе увек; и када је мислнла на што друго, правила се да га слуша с таким лицем као да све разуме, да веома ужива у томе објашњавању, те се он одушевљавао гледајући је како га слуша, узбуђен што је пронашао тако фину душу, о творену и поучљиву, у коју мисао пада као семе. Слика је наиредовала и врло лепом се указивала, пошто је сликар пао у оно стање емоције која је потребна да се открију све особине модела, да се изразе са убеђеном ватром која је надахнуће правих уметника. Нагнут над њоме, испитујући све покрете њена лица, све боје њене пути, све сенке њене коже, све изразе и прозрачности очију, све тајне њена лика, он се упио у њу као што сунђер воду уппја; и преносећи на платно ово очитовање заносне дражи којеје његов поглед прибирао, икојејетекло као талас из његова ума у његову кичицу, био је занесен, опијен, као да се опио женском дражи. Осећала је да се он заљубљује у њу, забављала се овом игром, овом победом све поузданцјом, и сама се тиме одушевљавала. Нова пригода је давала њену животну нову сласт, будила у њој тајанствену радост. Када би чула да се о њему говори, срце би јој живље закуцало, и пмала је жељу да рекне, једну од опих жеља које долазе само до усапа —: „Он ме воли“. Била је задовољна када су хвалпли његов дар, а још више када су говорили да је леп. Када је мислила о њему, сама без брбљиваца који су је доводилн у забуну, уображавала је себи да је у њему стекла добра пријатеља, који ће се увек задовољнтп срдачним стиском руке. Несто је он, у сред рада, остављао нагло палету на своју клупицу, узимао у наручја малу Анету п нежно јој љубно очи