Дело

ЈАКА КАО СМРТ 119 и косу гледајући матер, као да хоће да каже: „То ја вас љубим, а не дете“. Мало по мало, пак, г-ђа де Гијероа ипје доводила више своју кћер, долазила је сама. Тих даиа се мало радило, више ћаскало. Једио пре подне се задоцшг. Било је хладно. Баш је било пред крај фебруара. Оливнје се рано вратио, као штојето сада радио сваки пут када је требало да она дође, јер се увек надао да ће ранпје доћи. Оћекујући је, пшао је по соби и пушио, и ннтао се, изненађен што то питање ноставља себи већ стоти пут за недељу дана: „Јесам ли заљубљен?“ То нпје знао, пошто дотле није нпкада озбиљно био заљубљен. Имао је врло живих заноса, чак и прплично дугих, али их никада нпје сматрао за љубав. Данас се чудио због онога што је у себи осећао. Да лн је воли? Збиља, он је љу желео врло мало, н пе мислећи о могућности да је има. Дотле, кад год му се каква жена доиала, жеља га је спопадала, нагоннла га да пружи руке њој, да је узабере као какво воће, и ако му мисао није ипкада дубоко била узнемирена њешш прпсуством или одсуством. Жеља за овом га се једва коснула, п нзгледала је заклоњена, сакривена нза једнога другога осећања моћнијега, још нејаснога и тек нробуђенога. Олпвнје је мислио да љубав почнње сањањем, песничким узбуђењем. А оно што је осећао изгледало му је да, на нротив, иронстиче, из једнога необјашњнвог осећања, много више физичкога но моралиога. Бно је нервозан, узбуђен, узнемирен као када у човеку клија болест. Мишта се боно, није мешало у ову грозннцу крвн која је заразно узнемнраваЛа и мишљење. Знао је да тај немир долази због г-ђе де Гијероа, због сећања на њу п због очекнвања њена доласка. Мпје се осећао гоњен њој усхићењем свега свога бнћа, али је увек осећао у себп, као да иије ни отншла од њега; онаје одлазећн остављала њему нечега свога, нешто танано п неисказано. МГга? Је ли то љубав? Сада се он силазио у своје рођено срце да је впдп и разуме. Мислио је да је дивна, алп пнје одговарала типу идеалне жене коју је његова нада створнла. Ко год каже љубав разуме моралне особнне п физичке дарове оне која ће га занетп; г-ђа де Гпјероа, и ако му се бескрајпо допадала, нпје му личила на тако бпће. Али зашто га је она занимала више него друге, другнм начином, непрестаним?