Дело

170 Д Е Л 0 лесне и душевне дисхармонијске особине, једном речп, његова егзистенција и склоп не би одговарали циљевима воље за животом, како се она у врсти нреставља. У противном случају, код двоје младих разнога мишљења и карактера, истина се јавља узајамно одбијање, на чак и непријатељства, али инак полна љубав може наступпти и постојати. Ако љубав у овом случају баци вео преко свих других околности, те дође до брака, он ће бити врло несрећан. Сад да испптамо ствар темељнцје. Егоизам је једна тако дубоко укорењена особина свих индивидуа у опште, да су, ако се хоће да покрене делатност једног инднвидуалног бића, егонстичне особине једпне, на које се може рачунатп са сигурношћу. Пстина фела има на индивидуу раније, ближе и веће право но п сама пндивидуалност, али кад се хоће индивидуа да покрене на акцију за постојење и састав феле, па се чак п жртве изискују, онда се њеном интелекту, на којп се може рачунати само за нндивпдуалне сврхе, не сме учинити важност ствари тако појмљивом, те да се он према њој одређује. Отуда може нрирода у таквом случају свој циљ само тако постићи, ако инднвидун даде извесну заблуду, по којој се чпнн, да је добро за њу оно, што је у ствари добро само за фелу, те тако оиа служи фелу, док јој изгледа да себе служи. У таквом случај-у код пндивидуе се јави гола шпмера, која као мотив заузме место стварности. Та заблуда је пнстинкт, који у највпше случајева треба сматратн као чуло феле, које саопштава вољи све оно што ће фели користити. Како је нак воља овде постала нндивидуали стичпа, то она тако мора бити обманута, да оно, што јој саоншти чуло феле схвати, каодајој саопштава чуло инднвндуе, дакле да мисли, да то чуло служи пндивидуалним сврхама, док оно у истини служи искључиво генералним (ову реч овде узетн у њеном нравом значењу). Спољиу појаву инстинкта посматрамо најбоље код животиња, где је његова улога најзначајнија; али унутрашњи ток и развој, као у опште све унутрашње, можемо познатн само на себи самнма. До душе мисли се, да код човека нема никаквих внше инстинката до онога, кад новорођенче тражи п хвата матерпне груди. Али у ствари имамо мн један врло одређен, јасан, чак компликован ннстпнкт — ннстиикт финог, дубоког п иарочптог избора за задовољавање наших нолннх нагона. С овим задовољењем, самим но себи т. ј. у колнко .је оно само чулно ужпвање основано па јакој потреби пндпвидуе,