Дело

НЕТ АКВАРЕЛА 179 III Последњп звуцн божанског „М1зегеге“ изгубили су се у септембарској сребрнастој ноћи. Звездани осмех несташно провирује кроз тешке свилене завесе. По тапетима играју весело чаробне слике чудноватих сенки. Беле дирке сањивога пијанина љупко се се смеше у иолутами и одмарају слатко на крилима лакога сна. Свечану тишину тајанствене природе и драж ишчезле свирке прекида само дубоко и кратко дисање. Ватрен и жудан поглед, из крупних кестењастих очију, снне к’о муња кроз пријатни сумрак, па настане тихн шапат који се брзо изгуби у дубоким болним уздасима и врелим љубавним сузама. Такве идиличне ноћи унела си у моју младу душу вечити бол и трајну сумњу. IV Лено п тромо, из оближњих димњака дим се вије и повија тамо-амо као и мисли незадовољног човека. Ватра у пећи весело пуцкара, пламен се ђаволасто смешка кроз полуотворена вратаоца, а северац пева зимску елегнју, којој се богати ругају, а они у колебама дршћући покоравају. Згурене људске прилпке журе пустим улицама, док снежна киша све више пада, а све се бели као млечно море. У такво зимско подне усне и грудн наше први пут се додирнуше. V Сунце младо, љупко, новорођеш), огледа се у мирној п глаткој модро-плавој површини водепој, љубећн је чежњиво првим топлим пољупцнма. Необична милина н свежина разлила се и пспуњава све у бескрајној васионн новим животом новог насмејаног дана. Свечано н лагано, полусањиво клнзн чун. Мисли утонуле у велнчанство и узвншеност, а свуда унаоколо влада вечнта хармоннја свега. Срце се предало сновима далеке среће, коју чека као по12 *