Дело

180 Д Е Л 0 ларну светлост, а груди шире да би што више простора души дале и мирисава ваздуха у себе увукле. Ту дубоко побожну и дирљиву симфонију природе, и савршену апотезу величанству Божијем, ремети само пригушени, очајни љубавнички крик: — Ах, драгане, не остављај ме! У такво поетично јутро тебе сам неверну презрео и за увек оставио. 1905. С. Д. Петрови^