Дело

ЈАКА КАО СМРТ ГИ ДЕ МОПАСАН (НАСТАВАК) Више се пута колебао да ноктом подигне нспупчено стакло изнад двеју златннх сказаљака које се окретаху, п да врхом прста помакне велику до часа коме се она тако лено примицала. Чинило му се е би то било довољно да се отворе врата и очекивана се иојави, преварена н дочарана овпм лукавством. Онда се засмеја због те детињасте жеље, јогунасте и безумне. Најзад стави себи нитање: „Хоћу ли моћи постати њен драган?“ Ова му мисао изгледаше чудна, мало остварљива, н којој не треба тежити због тегоба што их може створити у животу. Па ипак му се ова жена јако допадала, и он заврши: „Ја сам, зацело, у чудноме положају.“ Часовник откуца, н он задршће на откуцај часа који је узнемиравао више његове живце но душу. Очекавао је са оним нестрпљењем које задоцнење повећава из секунде у секунду. Била је увек тачна; дакле, пре но што прођу десет минута, видеће је где улази. Када десет мииута бејаху прошлп, он се осетп узнемирен као ближењем какве брнге, затим се наљутп што због ње губи време, али ускоро увпде да би веома тешко било ако не бн дошла. Шта да ради? Да ли да је чека! — Не, — да оде, нека нађе празну радионицу ако случајно сувпше доцкан дође. Отпшао бн, али када? Н1та да ради? Не би лн било боље остатн и датн јој на знање, са пеколпко хладпнх и учтнвих речн, да он ннје од оннх с којима се може титратн. А ако не хтедне доћи? Онда би добпо депешу, карту, дошао би к њему слуга