Дело

184 Д Е Л 0 кобни час, кога се одавна бојала, она покуша да га зауставп, алп је он впше пнје слушао. Узбуђење се прелевало из његова срца, и она је морала да га слуша, бледа, уздрхтала, преплашена. Дуго је говорио, не тражећи ништа, нежно, боно, тужно, са очајннм самоодрицањем; и она допусти де јој узме руке и да их држн у својима. Клечао је пред њоме а она то и не примети, и, зажарена погледа, преклињао је да му не чини зла! Какво зло? Она није схватала, и није кушала да схвати, обрвана свирепим болом што види да је њему тешко, а тај бол је за њу био готово срећа. На један пут она виде сузе у његовим очима, и била је толико узбуђена да јој се омаче: ,.Ох!“ готова да га љубн, као што се љуби уплакано дете. Он је понављао благнм гласом: „Чујте, чујте, мени је веома тешко“, инаједан мах, ганута тим болом, потресена сузама, она зајеца, узрујанпх жнваца, руке су јој дрхтале, спремне да се рашире. Када, на један пут, осети да је он загрли и страсно јој љуби усне, она хтеде да виче, да се отме, да га одгурне, али одмах осетн да је изгубљена, да је попуштала отим.љући се, да се подавала бранећи се, да га је грлила говорећи: „Не, не, нећу.“ После се збуни, покрије лице рукама, а затим одједанпут устаде, подиже шешир са ћилима, мету га на главу и побеже и мимо преклињање Оливијево, који је задржавао држећи је за сукњу. Када се нађе на улици, спопаде је жеља да седне на ивпцу тротоара, толико се осећала смрвљеном, а ноге као да су јој одсечене. Један фијакер пролазаше, она зовну кочијаша и рече му: Дерајте лагано, возпте ме куда хоћете.“ Она ускочи у кола, затвори вратанца, шћућури се у њему, осећајући да је сама иза подигнутих окана, да усамљена може потонути у размишљања. По глави јој се врзло неколико минута само зврјање точкова, трусови када би кола наишла на какву препону. Посматрала је куће, пешаке, друге фијакере, омнибусе, празним очима које нису ништа виделе; нн на шта ннје мислила, као да је сама себи давала времена, одлагала рок премишљала о ономе што се десило. Затим, како је била паметна п храбра жена, она рече у себи: „Гле, ја сам изгубљепм жена.“ II још за неколико минута остаде под тим узбуђењем нод нзвесношћу зла које се не може иснравнти, нреплашена као човек којн падне скрова н