Дело

ЈАКА КАО СМРТ 189 Он прихвати своју палету и отпоче да слика, али му је рука дрхтала, збуњене очн су гледале не видећи ништа; желео је да се заплаче, толико му је било тешко иа срцу. Покушао је да говори са њоме; она му с натегом одговори. Кад он покуша да јој поласка због лепе боје лица њена, она га пресече тако озбиљним гласом, да њега одједанпут обузе онај љубавнички бес, који претвара љубав у мржњу. То учини толики преокрет у душп његовој и телу његову, и од једанпуп му би мрска. Да, да, то је оно, и она је жена! И она је као и друге што су! А зашто и не? Пуна је лажи, променљива и слаба као и друге што су. Примамила га је, завела лукавством уличних девојака, хтела да га залуди, не хотећи ништа да да. Изазвала га да би га одбила, употребљавајућп све мамце покварених каћиперки, које као да су увек готове скинути одећу своју, до год човек, кога оне створе равна уличним псима, не почне бректати са пожуде. А после свега, само је за њу горе; она је била његова, он је њу имао. Она може да утре сунђером тело своје и да му дрско одговара, обрисатн нпшта не може, и он ће њу заборавити. Али што би слудовао дајеузео себи такву драгану, која би појела његов уметнички живот ћудљивим зубима лепе женске. Дође му воља да звнжди као што је радио пред другим моделима, ну он скрати седење, изговарајући се да има неки састанак, јер је осећао да бива све то немирннјп и бојао се да не учини какву глупост. Када су се опростили растајући се, зацело су мислили да су даље једио од другога но што су били на дан сусрета код војвоткиње од Мортмена. Чим она оде, он узе шешир и огртач и изађе. Са магловитога неба хладно суице бацало је на град бледу светлост, нешто мало непоуздану и жалоспу. Пошто је неко време ишао, брзим и љутитим кораком, сударајући се с пролазницима, не хотећи да скрене са правца, његова љутња на њу претвори се у жаљење и очајање. Пошто је у себи поновио све прекоре што их је њој чинио, он се сетп, гледајући где пролазп друго женскиње, како је она бпла дивна и заношљива. Од увек је оп очекивао онај немогући сусрет, као и мпоги другп што то не признају, ону ретку љубав, једину, песпичку а страсну, о којој паше срце сања. Па зар нпје оп њу нашао? Зар му иије она нричинила готово немогућу срећу? Зашто да нам се снови пе остварују? Зашто да човек