Дело

194 Д Е Л 0 он често улазио, место у које га је привлачио и његов уметнички понос и његово срце, место у Паризу у које је најрадије долазио јер су све његове жеље бивале задовољене. Не само што је она открнла све његове укусе, те, задовољавајући њих код своје куће, стварала осећај благостања који ништа не може заменити, већ је умела да изазове у њему нових да га окружи сваковрсним посластицама, материјалним или сентименталнпм, пазила га, волела, обожавала, ласкала му. Трудила се да му очи опчини гиздавошћу, њух мирисима, уво похвалама и уста јестивом. Али, иошто је улили у душу и тело саможивога и чувенога нежење мноштво ситних и неизбежних потреба, када је била уверена да се ни једна друга драгана неће толико старатн да их чува и подржава, да би га могла привезатн свнма ситннм задовољствима у животу, она се на једанпут поплаши кад виде да је њему досадно код куће, што се он једнако тужп на самотињу, и, пошто није могао да долази њој, водећи рачун о свима обзирима што их друштво налаже, што тражи у серклу и на свакоме другоме месту начина да ублажи усамљеност, она се уплашн да не помишља да се жени. Понекад је толико патила због свега овога, да је желела да остари те да се свршп са овом стрепњом, и да се одморп у љубави тишој и са мало мање ватре. Године пролажаху, а они су једнако заједно. Ланац, којим га је оковала, био је чврст, и она је само поправљала беочуге који су били излизани. Али, увек брижна, она је бдила над срцем сликаревим, као што се бди над дететом које прелази преко улице пуне кола, и још се увек плашила незнатне пригоде чија претња лебди пад нама. Граф, не сумњајући ни у шта и како није био љубоморан, мислпо је да је ова присност природна између његове жене и чувенога сликара кога су свуда прималп са великим уважењем. Пошто су били иринуђенн да се впђају, они се навнкоше један на другога и заиолеше. иревео с фрапцускога Владислав Росић (Наставиће се)