Дело

196 Д Е Л 0 дивље јуре кроз вртлоге ваздушне једни поред другпх, са брзином већом од пола километра у секунди, или кад бисмо могли посматрати оно дивље сер Ноџер де Коверли-ево играње атома у комаду шећера или делићу соне прашине, где парови весело скакућу један око другога као на каквој забави; или претпоставимо како кроз наше живце струји боцкање од болова или гласови од радости, или да осетимо линнје оне снаге што струји око магнета и што у динамо-машинп производн електрицитет; узмимо шта. више, да постану за наше око осетљиве све боје спектра с оне стране најтавнијег црвеног илп најблеђега љубичастог — кад би све то могло бити зар нам тада не би такав један свет нзгледао као какав чаробни свет, као што бн изгледао наш садањп виднн свет Јелени Келер, кад би њене слепе очи наједанпут прогледале? Својим очима имамо ми да захвалимо за највећи део свога знања о стварима које нас окружавају. Да њих није, биле би слнке, које се у нама стварају о предметима и појавама, веома збркане и грубе. У упорођењу са нашим осталим чулима очи су чудесне. Њима се мери и упоређује свака мајупша тачка и црта, и нреноси се на овакву за невичнога тако загонетну штампану страну, па ма биле те тачке и црте као светлуцање неке звезде, удаљене од нас стотине и хиљаде милијона мпља. Па ипак лежи ван свега онога што се може оком видети, увом чути, руком опипати, ван обима укуса, мприса и ма којега другога урођенога чула, свет невидљив, нечујан, неосетљив, чије смо скриване тајне баш намерни да нспитујемо. Један муњин удар, ако се тако може рећи, погодио насје из овога надчулнога света открићем Рендгеновнх зракова. Нећ је скоро десет година, како научисмо да посматрамо унутрашњост нашег тела, да гледамо своје кости, чнм посташе н најдебље философске књиге јасне — т. ј. провпдне —, и сад је ово чудо већ нешто попустило. Али још и сад постоје непознати, тако-звани х-зраци, о којима још нншта не знамо шта су и нашто су. Толико се само зна, да између Репдгенових зракова и обнчне светлости постоји грдна провалија, н да су ови нови зрацијош далеко краћи од пајкраћнх досад познатих светлосних таласа. Данашњи физичари објатпњавају да светлост, нпје нпшта друго, но ванредно снћано ултрамикроскопско тренерење етра, које ирожима васколпки висионски простор. Оно што се зове бојом