Дело

206 Д Е Л 0 светлеле у најразноличијим бојама. Млеко, које би наравно бнло чврсто, светлуцало би плавкасто; јаја би изгледала као светле кугле, а особито би беланце, при вештом поступању, издавало довољно светлости од себе, да би се могле према њима читати новине. Онда не бп била потребна лампа, јер би зидови и плафон могли бити тако покривени супстанцама које луминисцирају, да би осветљавали собу, као да је дан. Не би нам ни ноћи изгледале мање чудновате. Атмосфера би земаљска онда била састављена поглавито од водоника н других лаких гасова: аргона, криптона, неона, хелијума и другнх, чији су незчатни трагови откривени баш ту скоро у ваздуху који дишемо. Кад бисмо могли онда ступити у такву атмосферу, имали бисмо чудновато осећање: она би нам веома мало давала отпора. Како се даље чини, да појава поларне светлостп зависи од веће количине водоннка у доњим слојевима атмосферским, није невероватно, да би небо у овој земљи највеће хладноће непрестано бљештало у сјају ове прекрасне појаве. На таквој хладноћи не би било могућно фотографисати, јер на температури течнога ваздуха губи светлост 80% од свога хемнјског утицаја. Кохезијоне би снаге биле страшно појачане, тако да би већи део материја био тврд као белутак или дијамант. Према томе би им се појачала и издржљивост. Таначка гвоздена жица, која на обичној температури није кадра да одржи ни пеколико грама терета, а да се не прекине, могла би тамо одржати терет од неколико килограма; нешто јача, која би данас могла да одржи терет од неколико килограма, могла би тамо одржати читаву тону (1000 кг.). Од кпсеоника ваздушнога, који би се онда претворио у лед, могли бисмо градити магнете, а можда би се могли и хелијум и други гасови претворити на сличан начип у чврста тела, од чега бн се добиле супстанце тако провидне, да се не бп могле очима умотрити. Узгред да напоменемо, да врло ннске температуре, које се данас могу вештачки произвести, дају физнчару и хемнчару нова помоћна средства. Помоћу течног ваздуха, а још боље помоћу чврстог водоника, који се данас справљају у лабораторнјама, може очас, да се добнје изврстан безваздушан простор, који је уопште могућно постнћн вештачким средствима. Кад се ИЗ какве, нир. стаклене цеви, извуче ваздух обичпим ваздушним шмрком, па се та цев изложи оваквој веома ннској температури,