Дело

210 Д Е Л 0 I У белим звездама, као што је Сиријус, чини се да је ово упрошћавање још много веће. Само се неколико наших Земаљских елемената могу опазити на њему. Има некнх звезда, за које се чинп да су састављене из самога водоннка, од овог најпростпјег и најлакшег од свих елемената. Ово је одвело ка слутњи, да би се при довољно високој температури сви елементи разјединили, и да би се добио један једини праоблик материјин. Према овом гледишту сви наши „елементи“ не би били ништа друго до разнолико згуснута или сједпњена праматерија. Сер Нормен Локпјер (Когтапп Поскуег) и други покушавали су, да овој хнпотези о развићу атома прибаве солидну осповицу. Али, докази досад за ово прибављени не чине се још довољно убедљиви. На тај се начин људи од науке находе у необичном положају, да до душе верују, да је тако неко развиће елемената било, и да се оно у удаљеним Сунцима још и сад врши, али ипак сумњају у довољност оног материјала, који је досада прибран за доказ тога. Спектроскоп нас је довео у могућност, да корачимо још један корак дубље у невидљиви свет. То је било открићем тавних сунаца, која остају невндљива и на најјачњм телескопима. Кад је изнађен спекроскоп, убрзо је запажено, да се оне спектарске линије малчице померају на једну или на другу страну, кад се светлосни извор, који се испитује спектроскопом, приближава ка апарату или се од њега удаљује. Помоћу ове чудновате појаве постало је могућно, да се срачуна брзина покретања неких звезда, и да се утврди да ли се оне удаљавају од нашег сунчаног система илн се к њему приближавају. Овнм су начином шта више обележене и њихове путање, а то је одвело ка проналаску неколиких нових двојних звезда, тј. сунаца, која се окрећу једно око другог, те нам изгледају час као једноставна звезда, час као близнака. У некојим се случајевима двојна звезда никако н не види, али је спомоћу спектроскопа облик њене путање тако несумњиво утврђен, да се поуздано мора узетн да она постоји То, дакле значи, да се кратко изразимо, да .је ностало могућно, да се откривају удаљени предмети, који ннсу кадри да надраже нн једно човечје чуло, н да се одређује њино место, да се они уцртавају у карте, да се мерп њин обим, на и сама њина тежпна. Ни један научнп трнјумф не изненађује тако као овај.