Дело

СВЕТ ВАН НАШНХ ЧУЛА 211 Из свега тога излазп јасно да, баш и кад бисмо били у стању да избројимо све видљиве звезде у васионском простору, да бисмо увек ималн непотпуну ндеју о свеколиком броју свих небесних тела, — тј. целокупностп масе васионског простора. Али ово није задржало људе жедне сазнања, те да не покушају њино пребрајање, и то по једној веома духовитој методи. Још је у почетку минулога столећа покушао сер Уилијем Хершел, да класификује звезде по јасности којом светле. Према томе су бнле подељене на звезде „прве величине“, „друге величине“, нтд., и то најпре по томе, у колико су могле да се провнде кроз један известан заклон, а доцније по особито финим фотографским методима. Један француски астроном, пре неколико годнна преминули славан математичар Ермит (НегтНе) примети, да број звезда од највише класе ка нижима расте у сталној сразмерп. Мерећи са највећом марљивошћу целокупну количину светлостн, коју зрачи свака класа звезда, био је кадар да израчуна целокупан број звезда који даје ону позиату количину светлости која к нама долази од звезда. Његов прорачун износио је од прилике на шездесет билијуна сунаца, која су већа од иашега. То нас опет одводи ка једној интересантној слутњи. Колико се зна, звездаиа светлост не трпи никакву апсорцију од васионског простора. Ми добијамо вести од звезда, које су тако удаљене, да, ма да светлост прелази у секунди 300.000 км., могу бнти угашене још пре Хрнстова рођења, а још да нису за нас престале да светле на небу. Ма како да су оне удаљене од нас, ипак немамо узрока да мислимо, да њнхова светлост долазн к пама ма и малчнце помућена. Претпостављајућп да је ово нстина, срачунао је Ермит, и ако површно, границе Универзума. Овде наилазимо на веома пнтересантну област испнтивања. Једва да ће бити потребно да се дода, да су ове граннце, ако оне заиста постоје, далеко изван сваког чулног опажања. У осталом, у томе није много друкче ни код већег дела физичких појава. То важи за макрокозам исто тако, као и за микрокозам — за свет огромннх димензија, као и за свет непојамне, микроскопске мајушности. У колико се ослањамо на наша чула, која су нам од природе дата, чини нам се, да се Сунце и Месец крећу на исти начнп. Чини се, да се обоје креће око Земље, н тако је веровано у средњем веку. Једна .је од тнх нретпоставака била 14*