Дело

ОНШТИНСКО ДЕТЕ 221 за ову књигу ништа помоћи, јер нећу да се мешам у туђе приватне стварп. — Алп, молим вас — узе опет писац да објашњава помоћ да се изда једна књига, није приватна ствар. • Књига се мора издати на јавност, и према томе то је јавна ствар. Газда Милија се нађе као мало у забуни и како је довољно нажуљио леђа држећи их уз касу, измаче мало. — Молим леио, да се разумемо — настави он — за мене је јавна ствар на пример родољубље. Је ли та књига родољубива? — Није — одговори пнсац. — Е, ето видите! — дочепа се газда Милија грчевито тога свог проналаска — Родољубиве сам ствари готов увек да помогнем. То је дужност свпју грађана ове земље;,неко ће пером; неко делом, како ко може. Ја би на пример радо жртвовао коју крајцару, одвојио бих макар од својих уста н од своје деце, кад се то тиче родољубља. Два сам рата ја издржао и овај... Ту се газда Милија као мало збуни, сетив се да је у оба рата био лиферант и да би он врло радо издржао јеш неколико ратова, те му је чисто криво што је Србија тако мирољубнва. — Али — настави газда Милија, пошто велите да ваша ирича није родољубнва то... овај... разуме се... не можете ни рачунати на мене, т. .ј. можете рачунати да ћу се претплатити на .једап егземплар. После ових речи писцу већ шта је остало до да се дпгне и пође. Газда Милија га врло љубазно испратн п, стискајући му руку при растанку, додаде; — Слушајте, могли би отићи код газда Јевте Марковпћа. БЈго, то је богат човек а нема деце. Тај би већ могао што год учинпти за српску књигу. — Да, благодарим — одговори писац — имам га већ на листи. Мпслио сам и сам. II заиста, иисац се упути кући газда Јефте Марковића. .Једва је допро до њега кроз неколико закључаннх соба, и затекао га је, то се већ разуме, врло нерасположена. — Така и така ствар — иоче писац из далека — вн немате деце... — Па добро — издра се газда Јефта н прекида писца ја знам да немам деце, то није ништа ново; шта хоћете с тим што ја немам деце? — Не, забога, немојте се одмах љутити; хтео сам вам само