Дело

ИЗ ЕНГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 231 Не лепршају се то више ластавице. Оне су тако далеко да се не виде, види се само њихов лет; у даљинп тој ве види се трава, иего само њено таласање. — Код оваких суптилних опажања заиста се може говорити о „врхунцу чулнога стпла“. Или у песми „Плнвачев сан“ овај опис: „Спве небо се сјаји и море спво се светлуца, Бледо и слатко као уживање сна: Кб ужпвање сна где светлост п тама изгледају тамнији, Мрачни ветар, озбиљан, узвпшен и тужан Ваља таласе к западу, обучен Сјајном сенком која мамп нлпвача Мамп га п уљуљкује га сповима о светлостп.“ То ннје внше море које се види очпма, то је море какво се сања, какво шуми у звуцима музике и као музика, очарава целу душу, да свет престеје тећи и све постаје једно осећање среће и радости: Наслањам образ мој на хладни, сивн душек, То дубоко меко бујање пуног шпроког таласа: II затварам очн од безмерног ужпвања II желео бих да застапе точак света.“ Као нп један други песник Свинберн осећа оно што бих назвао музиком ствари: неке тајне, невиђене струје, сличне звуцима музике, иду од ствари у његову душу, напајају је, задишу је, очаравају је. Свет за њ није као за Росетија само символ, израз његова осећања, и док Росетн спољашњем свету и стварима даје своју душу, Свинберн осећа скривену интпмну душу ствари, он ослушкује тајни говор бића. „Музика даје свима стварима њино право“, каже по једној мисли Вагнеровој Каснер. Музика чини да Свинбер даје стварпма спољашњег света њипо право, он им не чини наснље својнм расположењем, он је према њима правичан. Отуд је могао осетитн н душу детињу као и душу мора, леиоту љубавп као н лепоту слободе. Стварн, спољашњи свет, удаљили су се од њега до једне тачке на којој нм он вндп само лепоту њихову, само оне тајне дубоке струје које сгтјају све стварн међусобном хармонпјом спајају п њега са снољашњим светом. Никакав лични дожпвљај не појачава внше ту спону, чисто бих рекао у његовој поезији и нема пичег автобијографског. Видели смо пак, колико је бнографнја Росетпјева везана за његову иоезију. Рекли бисмо чнсто да Росетнјева ноезија нпје слободна од оног „сувише