Дело

НОЋ ПОСЛЕ МАРША 277 Старински дрвени кревет, који захвата трећину собице, сто претрпан књигама, новинама, четкама за косу, бркове и одело, позивницама за забаве, китнцама сувог и пожутелог цвећа, празним дуванским кутијама и фотографијама другова из школе; затим две столице, чивилук претрпап оделом, над креветом тегшх, рађен још девојачким рукама моје старе газдарице, по зидовима повешане слике упљуване мувама: „света места“, „мучење у паклу“, „Есмералда“, руски цар и царица, Беклинова „Вила на мору“, пзвађена из неког немачког илустрованог листа, — све је то сачињавало намештај те мале момачке собице. На ниски и узани простор са дрвеним, црвоточним решеткама, наслања се својим гранама густа и купаста вишња, и у јунске загушне и топле вечери, док сам ја лешкарећи с књнгом у руци слушао једнолику песму разбоја тетка-Митриног, дотле су као крв румени плодови несташно надвиривали у моју собу и лупкали о прозорска окна. Јутром рано кад би ме мој посилни Трпвун будио, и новерљивим гласом ми причао: како је јуче долазио мајстор Алекса шустер и тражио ме, ја сам слушао како са дна баште у неком жбуну јоргована весело цвркуће славуј, и ја бих жудно отворио прозор и гутао мирис свеж и опојан, који је из врта улазио у собицу. У дну простране авлије је опет засебна мала кућнца, стан наше газдарице тетка-Митре: једна „намештена“ соба са дрвеном, црвоточном и поцрнелом таваницом, кујна и „собче“ у коме је био смештен разбој. Тихо и тужно било је у томе старинском гнезду; чак ни паланачка дечурлија нису своје игре хтела ту у близинн да изводе. Вероватно из неког страха и поштовања према тишинн која је ту већ толико царевала. Кад год бих се враћао пред вече кући, затнцао сам тетка Митру да седи на троножној столнчици под граиатпм дудом на средини авлије, са преслицом за пасом, где уз зврку танког вретена претура по глави успомене из старог срећног доба, кад је она млада и весела хитро скакутала по овој, сад тако суморној кући, и радосно чекала да јој на иодне и у вече дође њен Тодор, газда-Тодор — један од првих трговаца у чаршији. Кад бнх се после учења и јурења но пољу нојавно па ниској капијн, тетка-Митра би скочила да ми изађе у сусрет, и пружила бн ми своју старачку, дрхтаву н суву руку да је