Дело

278 Д Е Л 0 пољубим. Остављена сама себи, самохрана и одвојена од осталог света, она је била срећна са те пажње, коју сам јој указивао као да ми је нека својта, а за то сам опет ја ужпвао код ње необично поверење и био јој љубимац. „Седи, сине теткин, да те тетка малко почасти. Уморан си и жедан, а знаш како нам је вода с бунара убава. Сад ће и кафа, џезвенце сам примакла уз ватру поодавно“. II ја бих се осећао срећан п задовољан у том туђем свету, где има за мене толико нежности једна старица, која ми није нпшта. II сад при помисли: да се опет враћам у то тихо и скровито гнездо, осећао сам како ми се у срце пење нека тиха срећа и чежња да што пре полетим тамо и да осетим мирис сува босиљка и дуња поређаних по црвоточним рафовима... Надамном се ширило пространо и бескрајно небо, и с њега се смешкале и трепериле звезде. Са плаветног Ртња ветрић је доносио мирис здравца и боровпне, а крај мене у трави цврчак је ревносно певао своју једнолику песму. Из варошице је допирао по кадшто лавеж паса, или мук говеди. Око мене сиавали су мртвим сном војници. Одмарали се јер ће сутра у први цик зоре опет на тегобан марш и у прашину. А свуда ноћ, топла, страсна, јужњачка ноћ... из „Касарнскпх фотографија“. Милутин Јовановић