Дело

ЈАКА КАО СМРТ 355 чипкама, сличне једна другој као да су две сестре различитих годнна, једна мало презрела, друга нремлада, једна покрупнија, друга танушна. Сви се задивише, запљескаше рукама. Нико, до Оливије Бертен, није знао да се вратила Анета де Гијероа, и појава младе девојке поред њене матере, којаје, из мале даљине нзгледала исто тако свежа, па чак и лепша, јер, ако и сувнше расцветапи цвет, била је још сјајна, а дете, истом напуштепи цветак, једва да је било лепушкасто, те због тога сви рекоше да су обе дивне. Војвоткиња раздрагана, пљескајући рукама, узвикиваше: — Боже! ала су дивне и љупке једна поред друге! Гледните само, господине де Мизадије, како личе једна иа другу! Упоредише их; и одмах се створише два мишљења. По мишљењу Мизадијеву, Корбелевих и графа де Гијероа, графица и њена кћи имале су слично само боју лица, косу, а нарочнто очн, које су биле нотпуно исте, исто тако понрскане црним пегнцама, које су личиле на мајушне капљице местпла пале на плаву дужицу. Али за мало, када млада мома постане женом, оне више неће наликовати готово нпмало. Напротив, по мишљењу војвоткињину и Оливија Бертена, оне су биле потпуно исте. н само је разлика у годннама чинила те су изгледале различне. Сликар је говорио: — Ала се променила, за три годнне! Не бих је познао, не смем више да јој говорим ти. Графица ирште у смех: — Ах! чујте! желела бих да видим када кажете „ви“ Анети. Млада девојка, чнја се потоња слобода већ огледала у њеном плашљивом а живом опхођењу, рече: — Ја нећу смети више да кажем „ти“ Г. Бертену. Љена се мати осмехну: — Нувај ту рђаву иавику, донуштам ти. Убрзо ћете вн обновпти познанство. Али је Анета одмахивала главом. — Не, не. Било би ме стид. Војвоткнња, пошто је пољуби, стаде је нспнтнвати као заинтересовапи зналац. — Нујеш мала, гледај ме право у очн. Да, у тебе је исти поглед твоје матере; пећеш рђаво изгледати кроз кратко време, 23*