Дело

ЈАКА КАО СМРТ 363 јер је учио, и још и сада учи с великим умним напором, све што би му било корисно да зна доцније: историју, учећп ревносно датуме, а не водећп рачуна о самим чињеницама, и основна знања из политичке економнје, потребна једноме послапику, азбуку социологије, колико је потребна редовнма који су на влади. Мизаднје га је ценио и говорио: „Биће од њега ваљан човек.“ Бертену се допадала његова вештина и снага. Они су ишли у исту борачку салу, ловпли често у друштву, и сретали се јашући по стазама шумским. Међу њима се створн она наклоност што је имају људн истих склоности, оно инстинктпвно франкмасонство што ствара између два човека нредмет згодно нзабранога разговора, прнјатнога п једноме и другоме. Када маркиза прнказаше Анети де Гијероа, он се, на један мах, досети намерама своје тетке, н, ношто се поклонио, он је одмерп погледом човека који се разуме у тим стварима. Она му се учини љупком, а нарочито да много обећава, јер је он толико котиљона аранжирао да се добро разумевао у младим девојкама, и могао је готово поуздано да предскаже будућност њихове лепоте, као какав стручњак, кад окуша ново вино. С њоме је измењао свега неколико безначајннх речица, па седе поред баронице де Корбел и ћаскао је полугласно с њоме. Рано се повукоше, а када се сви разиђоше и, иослуга оде у своје собе, граф де Гпјероа, корачајући по салону осветљеноме само двема свећама, дуго задржа графицу која је дремала на наслоњачи, излажући јој своје наде, говорећн како им се ваља држати старајући се да предвидн све могућности, изгледе и предохране што им ваља предузетн. Доцкан је било када он оде у своју собу, н раздраган овнм вечером шапутао је: — Убеђен сам да је то већ свршен посао. иревео с фравцускога Владислав Росић (Наставиће се)