Дело

60 Д Е Л 0 драме „Краљица Мати“ и „Розамунда“. А кад су изашле Росетијеве песме са сонетима „Кућа Живота“ на свет (1870) он је написао ентузијастичан чланак о књизи свога пријатеља и тада већ не впше узора, него ривала у генијалности“. Прве те драме Свинбернове још показују надмоћ великих утицаја, у „Краљици Матери“ (Катарини Медическој) Шексппров, у „Розамунди“, романтичној драми, Браунингов. Ипак је већ у њима Мередит могао наћи оправдања за своје пророштво о Свинберну, које смо раније, код Росетија, споменулн. Да се Мередитово пророштво испунн баш онако како нико од њнх, од прнјатеља Свинбернових „није могао ни замислити“ није се морало дуго чекати. Тада су већ у рукоппсу кружиле неке од његових по том славних лирских писама од руке до руке и још пре појаве песама створиле му глас „младог песникв“ који много обећава. 1865 год. у Свинберновој двадесет осмој години изађе на свет његова античка драма Аталанта у Калидону која му једним махом освоји једно од првих места међу песницима викторпјске епохе“. По богатству ритмова по обиљу* мелодије то је без сумње најсјајнија књига у свој енглеској литературп и једна од најсјајних на целом свету. И енглески драмски десетарац од Шекспира и Милтона није дочекао тако заслужена триумфа као у „Аталанти“. Мотив је драми стара грчка прича о Мелеагру сину Алтеје, која кад је Мелеагру било седам дана „усни сан како јој суђаје проричу да ће тај њен син умрети кад догори оно дрво којеје тад горело на огњишту. Алтеја се пробудп и брзо гаси ватру, а дрво остави да га чува да нп по што даље не гори нити да догори. Али се богнња Артемида ражљути на народ и пошље једног страховптог дпвљег вепра, који зада страх и ужас целом крају. Тада дође Аталанта из Аркадије и са Мелеагром пође у лов на вепра п убију га. Но при деоби плена Мелеагар хотећи дати сав плен Аталантп посвађа се са два брата своје мајке Алтеје и у сукобу убије их обојицу. Када то чује Алтеја, толико жали за браћом, да их не може прежалпти: „Сина, мисли, може опет имати али браћу никад впше“ и тада баца оно фатално дрво у ватру и нушта га да изгори, знајућн да тиме гаси живот свом рођеном сину. То је управо главни мотив целе драме. Алтеја не вршп свој чин у неком наступу жалостн, у неком психолошки одређеном жнвом, реалном осећању. Схваћати ту драму као неки занимљнв психолошкн нроблем као што још увек чпне некп аутори са