Дело

ЕТЕН БРАНД 69 „Онај што је отишао да тражи неопростиви грех?“ упита Бартрем насмејавши се. „Исти,“ одговорн странац. „Он је пронашао што је тражио, и аато се враћа опет.“ „Шта! Дакле вн сте главом Етен Бранд?“ викну кречар у забуни. „Ја сам одскора овде, као што рекосте. Веле да има осамнаест година откако сте оставилп подножје Грелока, али ја вам могу рећп да добрп људи још увек помињу Етена Бранда доле у селу, п како је ио некој чудној поруцп отишао одавде. II вн сте дакле пронашлп неопростиви грех?“ „Да, занста!“ рече странац мирно. „Ако је слободно унитатп, нродужи Бартрем, где је?“ Етен Бранд ставп нрст на срце. „Овде!“ одврати он. А затим без веселостн на лицу, већ као нокренут некпм невољнпм признањем бескрајне бесмпслености тумарањем кроза свет ради онога што је најближе од свега њему самом н загледања у свачије срце сем свога, за оно што није скривено ни у чијпм другпм грудима, он прште у нрезрнв смех. То је био онај исти потмулн тешкн смех којн је престравио кречара н наговестио да се путник приближује. Тај .је смех нспуњавао самоћу ужасом. Смех кад му пема места, у невреме, или кад изненада наступн у раздрешепом душевном стању, може да буде најстрашнцја модулацнја људског гласа. Смех у сну, било то н малог детета, — смех полуделога, — дивљи крештавн смех идијота од рођења — то су звуцн које кад чујемо, ми често задрхтимо н радо бисмо их заборавили. Иесници нису могли замислити страшнији израз урођеп ђаволнма и утварама од смеха. Чак се је и неосетљиви кречар осетпо потресеннх жнваца, кад је овај чудњак продро пронпцљћвим погледом до његова срца и прснуо у смех који се хучно губио у ноћн н неразговетно одбијао о брегове. „Џозефе,“ рече он своме сину, „стрчи до крчме доле у у селу, па рецн тамо веселој братији да се Етен Бранд вратно, н да је пронашао пеопростнвн грех!“ Дечко отрча брзо да то учннн на што Етен Бранд не примети нншта, нпти нзгледаше да је што запазио. Он седе на један нањ с упртим погледом у гвоздена врата на пећн. Кад се дете нзгубн нз вида п његови лаки кораци престаше да се