Дело

М А Р У Ш А СВЕТ. ЋОРОВИЋ I Под старе, оронуле, полуразрушене џамије, по чијим се зидовима одавно нахватала мрка маховина, израстао бршљан и густа трава, а. у оној половици мунаре што се још држала легле се кумре и голубови, погурила се иједна мала кућица, готово псто онако стара и искривљена као и џамија, са улупљеним крбвом, који тек што се није срушио, са расклиманнм, крпама зачепљеним прозорима и малим, уским вратима, без дирека и без каната, куда се није могло проћи без бојазни: да се камен не отисне човјеку па главу и не размрска је. Готово се нпје ни знало, ко је господар те кућице. Нити је ко поправљао ни нздавао под кирију, него су се ту покаткада настањивали разни бескућници, које је, обично, зима изгонила из ње и натјеривала нх, да траже друго коначиште. Тек прије годину дапа настанила се у њој Мара, Маруша нрозвана, висока, протегнута, мршава женска, вјечито рашчешљана, неуређена и прљава, са своје двоје жутолике, испијене дјеце, која се, босонога, у подераним кошуљицама, по читав дан ваљала по блату и прашини псиред врата. Она, чим се уселила, као да није намјеравала лако пспртљавати. Отворено је напомињала, како воли трпити и зиму и све непогоде, него се бринути за кирију и плаћати је. Мали стап за ткање, оно нешто дроњака, што их је донијела собом, и неколика нразна сандучета размјестила је по кући, по ћошковнма, а, сврх свега, намјестила је нрема вратима као некн келнерај, да бп могла узгред продавати и пића, ако би јој се ко павратио.