Дело

М А Р У Ш А 147 * »V-'Дај “ Боже да овђе починем, — прошапта одахнувши, пошто ј[е све свршила, јер јој бијаху додијале пречесте сеобе. Док ј©Ј је био у животу муж, вјечито пијани и вјечито мргодни Арс^^мррала се селити сваког другог мјесеца. Кад би му „дошла памет" у главу“ те се почео заклињати да ће се оставити пића, пртљао је и тражпо кућу далеко од механа; кашње, кад би га повукла жеља да се састане са јаранима и да се запије сњима, пресељава се у близину механа. Тако вазда. Наравно, Маруша се није смјела противити. И кад је ћутала и изгледала мирна, он је увек налазио узрока да је може истући и испсовати, а ако би проговорила или се почела опирати, једва су могли по петорица комшија да му је исчупају из шака. У невољи се и сама пропила и то јој је, доцније, много сметало. Након смрти мужевљеве, оставши сама са двоје дјеце, морала сејош чешће селити. Није пмала чиме плаћати кирије. Не само своју зараду на ткалу, него и сав намјештај, — осим стана и оннх сандука, — пропила је, а ни један газда није могао трпити кирајџије, који „и дан и ноћ пије, а кнрије не плаћа“... Тако су је истјерали из двадесет кућа, избацивали је немилосно по киши, по вјетру, по студени. Једва једном нашла је уточишта у овој богом заборављеној кућици, близу џамије, гдје се и надала да ће најпошље отпочинути и смирити се. — Ту те нико дират’ неће... То је готово к'о моја кућа, речејој поносито буцмасти Аћим, некадањи фењерџија, знанац и пријатељ покојнога Арсе, којега је често доводио кући пијана и, смјешкајући се, слушао псовке, којима је овај осипао Марушу. Кашње, кад је Маруша остала удовица, Аћим јој се наметпуо за тутора п ревносно јој помагао да тражи нове станове. Он јој је, — ако је имала новаца, — свесрдно помагао и набављати ракију и испражњивати боце и, како су злп језици говорили, често није пуштао ни да спава сама, чувајући, је, зар, од вампира. А откад се овдје преселила и, узгред, почела продавати пиће, ријетко је кад и остављао. Докје она ткала, полугласно попјевајући, онје, сједећи на једном сандучету, лагано испијао ракију и, вичући из свега гласа, псовао дјецу, ако би се које усудило да остави игру и да привири унутра. Као прави заштитник и, готово, као неки домаћин, он је сматрао за дужност да често пута изгрдн и Марушу. Највише је грдио онда, кад би се мимо обично опила па не би хтјела радити, или кад би му поискала новце за ракију. II грдио је онако 10*