Дело

150 Д Е Л 0 се никада није десило. Сваки је викао колнко је могао више,. размахивао рукама, лупао у сандуке, пријетио, али један на другога као да ннје смио јуришити. Кад би готово изнемогли, промукли од велике дерњаве, опет би сјели сваки у свој ћошак, окренули један другом леђа и, тек ако би које дијете провирило у кућу, потрчали би обојица, да га заједнички потегну за уши. За ннат Аћиму, Милош је, након непуна три мјесеца, довео још једног свог знанца. Довео је нознатог пјевача и испичашу Спасоја Елезовића, бившег кочпјаша а садањег метлара и чистичаршију, који је био толико сретан, да је сваке седмице смио уљећи у началникову авлију и очистити је. — Нијесам ја себпчњак к'о неки безобразници, — рече Милош уводећи га иснод руке, као младу невјесту, и показујући га Маруши. — Ја сам чојек, који и зло и добро дијели с пријатељима... Мени није криво да, што се рекне све овђе подијелимо. — А јеси лп ти каква влас’ да те слушамо и примамо кога ти доведеш? — бијесно дочека Аћим, па скочи на ноге остављајући и ракију и све. — Ко си ти?.. Не слушам ја ни тебе, ни иког твога, нит' се кога бојим!.. Ни власти се ја не бојим!.. Ни власти сеја не бојим!.. И њој ћу окресати истину у очи... — Ти шути, — ирекиде га Милош достојапствено и руком му даде знак да сједи гдје је и сједио. — Ти овђе немаш право говорити... Ти и не смијеш говорити... — Ја?.. Ја не смијем говорити? — поче се дерати Аћим црвенећи и прскајући пљувачком све око себе. — Ти ми то браниш?.. По срећи Спасоје је био помирљив човјек и увијек весео. Он није желио, да се због њега заметне свађа икавга.„у пријатељској кући“ и, док су се њих двојица препнрали, сјео је лијепо поред Маруше, намјестио се и ноложио јој руку на раме. Затим, не гледајући на њпх, запјевао је из свега гласа: Фалио се жути лимун крај мора Има л' иђе иког љевшег од мене?.. II,II, за чудо, обојица противника изненада прекидоше свађу, застадоше и зачуђено се окренуше. Обојици као да се свидјела пјесма. Неко вријеме само с-у га слушали и гледали, нијемо,