Дело

152 Д Е Л 0 пи то се није могло. Маруша се све више нагињала на Милошеву страну, а он је све чвршће грлио и обвијао. Чинило се, да их нико ни батином не би могао раставити. — Има ли још ракије? — запита, у неко доба, Аћим, гледајућн у полупразну боцу и хотимично заплећући језиком, правећи сејош пјаннји него што је, ваљда да што више застраши Марушу и да изгледа ратоборнији. — Ово је мало! — додаде јаче. Нема више, — промукло одговори Маруша, упирући у њега ту, бесвјесан, ппјаначки поглед. — Овђе је све. — Донеси још! Маруша хтједе да се дигне и покуша опријети се о сто, али је Милош ухвати за бедру и силом задржа. — Нећеш нћи, — рече отсјечно. — Ти ћеш сједит’ код мене!.. А јеси ли ти домаћин? — окоси се Аћим пркосно. Зар јој ти можеш бранити?.. Кад ја рекнем, мора слушати!.. — Не мора! —^ Мора! - Није се боца још исиразнила... У њој још има... То иам је доста. Аћим плану. Није мени доста: —впкну иомамно и опет поче упрскивати нљувачком све око себе. — Још ја хоћу!.. Још!.. — Ако 1и треба, иђи и донеси сам... Купн, плати п донеси! — Јок!.. Хоћу да она плати и допесе! Неће! — Хоће! Снасоје устаде н хтједе да нође. Па немојте се пнадити, — рече благо, меким гласом, који је поче подрхтавати. — Немојте, браћо... Ја ћу донијети!.. — Нипошто! Нипошто! — зацича Аћим п ноче махати рукама према њему, у знак да стане^%- Она, она нек иђе!.. Она мора доннјети! Мипошто, шшошто, — заграја и Милош, старајући се да надвиче Аћима. — Сам он нек иђе!.. Он и нико други!.. Спасоје се врати на мјесто и, да окуша стару срећу, опет хтједе запјевати, али га Аћим снажно одгурну и зачепи му уста. Већерас ће крв између нас насти, —'викну тетурајући и приближујући се Милошу. — Брез крви се неће свршит ...