Дело

154 Д Е Л 0 добро к’о злу пару у ћеси... Немојте се правдати!.. Мир!.. Ја знам своју дужнос’ и знам шта је регула!.. Не треба ви да ме учите!.. Спасоје се инак некако услободи, наточи чашицу ракије и, смешкајући се, понуди Станка. — Дела, поткријепи се, — рече молећиво. — Ннамо ми да сн тн чојек добар... Нећу, не пијем, — осијече Станко мрко, окрећући главу у страну, да не гледа ракију. — Ја само знам закон... Не смета ракија закону, — уплете се Аћим и поче намигивати Спасоју, да га више осоколи. — Можеш попптн једну, па да ти ништа не буде. Ја их попијем по десет, па јопет знам шта је закон... А из моје руке, — додаде Спасоје ватреније, подносећи му чашу под нос. — Из моје руке, у твоје здравље!.. Да нам те Бог поживи пуно и много година, те да будеш и пријестолник и... и још кабастији... — Апшп! —једногласно загрејаше сви. Станко, једнако се затежући, прихвати чашу и искапи је. — Чујете, — рече осорно, нравећи се и опет озбиљан и строг. — Нимојте мислити да мене може ко подмитнти н да ћу пушћат' опет да галамите... Закон је закон!.. — Ко ће галамити? — уплете се Милош живо, као зачудивши се. — Зар ми?.. Ми, што се рекне, к'о и браћа... Ако хоћеш остани и ти с нама да пијемо, на ће бити и још ракије. — Еее? отегну Станко не вјерујући. Хоће, душе ми!.. Станко се замисли. Па остаћу, — рече снисходљиво. — Остаћу да одржим ред... Ђе нема мене, ту нема нпреда... Остаћу... Наточитејош .једну чашу... Па сједе поред Маруше, ослонивши се о сто и метнувши сабљу преко крила. Остали иосједаше мало иодаље и гледаху га бојажљиво, са ријетким, готово невјероватним, сграхопоштовањем. III Кућа Марушипа п друпггво љезино као да се добро свиђоше Станку полнцају, грозном и неустрашивом Стапку, кога