Дело

156 Д Е Л 0 би почео зијевати, дизали су се иза стола и лагано, лнјепо, као утучеии, почелн се разнлазити. Ни опростити се пијесу смјели гласпо. II то је морало бити „тихо и у реду“, ни ту се нијесу смјели оглушити зановијестима закопа. По дапу, кад је Станко био „па служби, на свом рајону“ као што је говорио, опет су се окупљали у Маруше, — сви осим њега, — и опет искали ракије. За чудо, сви су били некако мирније него прије. Као да се нијесу ни љутили онако један на другога. Аћимје, чак, неколико пута сам почастио Милоша, Милош је опет чешће доносио духана н нудио њега. Ћутали су обојица и, некако, били замишљени. Аћим је, покаткада, и уздахнуо. — Шта је?.. Што не говорпте? — питала их је Маруша пролазећи поред њих и гурајући их. — Који вам је белај?., Сад ми је кућа к’о мртва... — Тхес... нешто нам се не говори, — одговаралп су обојица, погледајући један у другога. Спасоје је само точио и нудио их. IVIV — Чини ми се, да се 'вако внше не може, — рече једнога јутра Аћпм, коме бијаше додијало иепрестапо ћутање. — Не може се, па ето... — Мени се све чини, да смо ми нод неким, што се рекне, полнцајескнм надзором, — дочека Милош, нлашљиво извирујућн на врата н као бојећи се, да се откуд пе појави Станко. — К’о рекли би и да смо слободни, ајопет пијесмо слободнп... Она куга уђахала пам за врат, на нас умори... Нит’ смијемо проговорит’ к’о људи, ни разговорит' се... — Меии пјесма замрла у грлу, па пе може да пробије к’о ни клица из промрзле земље, — уилете се Спасоје и сједе поред њих. — Ево сам жив, а све ми се чини да сам мртав. Аћим погледа на Марушу, која је мирно ткала, па заклима главом. Ето и она, несретница, сад к’о робиња, — рече. — Поклопно је Станков закон, па не може да дише под њим. Ја знам, да она и сад 'воли нама, ама то не смије пред њим ни нн показат’... Он заповједа н њој и нама...