Дело

160 Д Е Л 0 — Од мене к’о од царског службеника не може нико очекнваг, да га нудим ракијом, — рече. Јес’... а ти јопет имаш више пара него ми, — прогунђа Милош гледајући га испод ока. Ми смо сиротиња... Хахаха! Сиротиња! — узвикну Станко и силно удари руком по столу, да га умало није разрушио. — Сиротиња, што краде туђу сиротињу! Аћим се почеша иза уха и поче кашљуцати. Неће бити да ми сиротињу крадамо, — рече мирно. Ми смо поштени људи и имамо образа к’о и други... — Да имате образа, донијели би ракије, — окреса Станко још жешће. — Ракије, ракије треба, а ви је немате! — А јесмо ли ми дужни вазда доносити? — опет ће Милош мало слобооније, па гурну у Сиасоја да и он што проговори. Јесмо ли?.. Тако је... Нијесмо ни ми дужни, — потврди Спасоје. Станко се нагло исправи и, чврсто држећи сабљу преко крила, уозбиљи се као никад до тад. И коса на глави као да му се нромијени: оштре длаке накостријешише се као у дивљег крмка, а црвенкаста једна масница на челу, испод њих, дође још црвенија. — Ја знам шта је ко дужап а шта није, — грмну сурово. — Нећете ме, зар, ви учит’ памети?.. Ви, најпошље, не треба пуно ни да говорите ни да блебећете свашта... Ко вам је то дозволио ?.. — Бог нам је дозволио, — одговори Аћим тихо и показа на пебо. — Оп нам је дао језик да говоримо... — Ама ја не дозвољам, — прекиде га Станко и опет звекну мамузама. — Ја не дозвољам ни да говорите ни да галамите овђе... Знам ја вас, ђавољи синови, ко сте и шта сте!.. Знам ја, да би ви н иа звијезде залајли, кад би вам се пушћало... Ама јок!.. Ја знам шта је регула п знам како ћу вас зауздат!.. С тога сам дош’о међу вас, да одржим ред н да вас пе пушћам без падзора. .. Ви не зпате пи поштовати службеника царскога, ннтковн једнн!.. Милош устаде и нрислони се уза стан. Ми нијесмо разбојници, да међу нама сједе царски службеници, — рече слободпо и отсјечно. — Ако вам што скрнвимо п погазимо закон, опда нас и ловите и фаћајте нас. А кад нпјесмо крпви, оставнте нассмиром, да живимо коидруги људи...