Дело

0 СТАНОВНИЦИМА НА ПЛАНЕТАМА 177 рекло <своје и да других звезданих система више и нема, даје дакле матерпјална. васиона крајна у простору и да је имала почетка у времену.1 ^Ако се овај резултат модерне Астрономије узме као тачан онда цзлази, да природа, развијајући се из првоботног гасовит&г^тања у сунчане системе, у којима мрачне планете временом постају позорнице живота и свести, има и један универзалан циљ у овом своме развитку. У чему лежи тај њен универзални циљ ми још незнамо, али можемо слутити да с њиме свесна бпћа стоје у вези. Међу тим надати је се, да ће се уједињеним снагама с једне стране егзактне науке —у првом реду математике, физике и астрономије —, која тежп да с поља продре у реалност и с друге стране филозофије, која тежи да изнутра, директно, продре у срце реалности, загонетка светска на послетку решити. Тек тада ми ћемо знати, да ли нам је природа одредила да уче•ствујемо у извршењу универзалног циља њеног — претпоставивши да тога циља има — или нам је суђено да са смрћу ове наше планете и сами за навек изумремо.1 2 1 Впдп о овоме мој чланак „0 бескрајностп света“ у „Делу“ за.јануар 1904. год. 2 Много матерпјала за пптање о становнпцпма на планетама налазп се у популарном — научном астрономском делу Вг. М. \У. Мауег-а „1)аз \Уе11дећаи<1е“, којпм се и ппсац у многоме послужио. Од дела ко.ја спецпјално третпрају тај проблем, да поменемо следећа: Вг. Саг1 с!и Рге1, ВЈе Р1апе1епћелуоћпег ипс! сИе Хећи1агћуро1ће5е; Ј. Роћ1е, В1е бсегпетуећеи ипЈ Шге Вессоћпег, А. К. \\Та11асе, Без Мепвсћеп ЗШПип^ ћп \Уећа11, п т. д. Дело, књ. 39 12