Дело

26 Д Е Л 0 јатно и безбедно у овој озбнљној љубави, такојебио потчињен навицп да је ма где внди, да проведе поред ње који тренут, да говори с њоме, да измени коју мисао, те је осећао непрестану потребу да је види, н ако се већ одавна беше утолио жееви пламен његове љубави. Чезнућн за породицом, кућом пуном живота, чељади, за заједннчким оброцима, за вечерима неуморног ћућорења с давно познатпм људима, чезнући за општењем, блискошћу, срдачношћу што спи па дну свакога људскога срца, и коју сваки стари нежења уноси, идући од једних врата до других, код свакога свога пријатеља, где оставља увек по део себе, све је то придавала саможнву снагу његовим осећајима наклоности. У овоме дому где су га волели, мазили, где је налазио свега, могао је још и да се одмори и заборави своју самоћу. Већ три дана како не виде својих пријатеља, којима је новратак кћери бацио велики посао на врат, нешто мало и љут што га ранпје пе позваше а незван није хтео да оде. Када прочита писмо графичино, он скочи као опарен. Било .је три часа после подне. Он се одмах реши да оде књој; не би ли је затекао пре но што изађе. Собар, позван звонцетом, уђе. — Како је време, Јосифе? — Врло лепо, Господине. — Топло. — Да, Господине. — Бели прсник, плави капут, сивп шешир. Увек се лепо носио. Но и ако му је правио одело кројач у кога је био иснраван крој, сам начин на који је он носио одело, његов ход, трбух утегнут у бео прсник, сив висок шешир, мало забачен, све је то показивало на први поглед уметннка и нежењу. Када стиже графичиној кући, рекоше му да се она спрема за шетњу но шуми. Њему не би право, али очекну. Ио навици, он опучи ходати салоном, ишао је од столице до столице, или од прозора зидовима ове велике собе замрачепе завесама. По малим столовима позлаћених ногу лежале су, у хотимичноме нереду, сваковрсне скупоцене, непотребне ситннце, лепе и драгоцене. Ту је било старинских скриња окованих златом, дувањара с минијатурама, статуица од слонове кости, затим ствари одтамнога сребра најновије нзраде, озбиљно-