Дело

6 Д Е Л 0 лије. „Мислила сам да учиним добро, а ја сам учннила лошо. Јер да се оженио, не би оставио Сику неудату. Сика да испашта мој грех, Боже!“ Сутра-дан, недеља, звона звоне на јутрењу; Крмзиђула рано устаде, уми се, спреми се, оде у цркву. А из цркве, место да сврати Михалаћу, као што је увек чинила, пође чаршијом. У шалварама дужим од хаљине, у роганли-папучама: брже иде но обично, и креће плећима, као увек. Свега два зуба има, и ако није толико стара; у глави су јој очњаци, пзашли, и кад ћути готово се зарију у доњу усницу. Сад се нису зарили, сама иде, и сама говори, путем, журећи се, а у десној руци стегла је босиљак из цркве, у левој махраму снафором... Сврати Маги, па Агнијп; даде им по нафору. II једној п другој нешто је живо казивала, прпчала; и једна и друга се смејала, па плакала, па смејала. Од њнх сврати кући, те закити босиљком икону, па оде Михалаћу; а он кад је виде, као чуму да угледа. Како му говорила о Сикиној удаји последњи пут, просто је омрзао. — Добар д’н, афендаћ! Он не устаде, не погледа је а рече: — Бре! добар д’н! Што не рекнеш добро јутро или помози Бог, како је Бог рекао, но се тако стара млатиш? — Зато што ћу да подмладим стар.у крушку. Он је не разумеде. — Камо је Сика? — У мутвак... Није отишла сабајле на оро... Прави тиквењак. — Виде ли, афендаћ, да не затвори капију рукама него..— Опет ли ћеш за оно? Две ми очи! и тако ми данашњн недељски дан, сас бастон ћу те! — Афендаћ! Док чујеш, нећеш да се срдиш, но ћеш да ми купиш фустан.... — Покров да ти купим... Што ми требада чујем којекакве маскаре, рече, а глас му се промени, чисто га ни сам не познаје. — Зашто, афендаћ, толика срдња? Ово сад није маскара. Сад ћеш да чујеш, говори она весело, не гледајући што се он љути. II овамо онамо, па му поче говорпти о чему никад досада, за тако дуго време, за тридесет и две године ни речи не проговори; о чему му не проговори ни онда кад бејаше млад и пђаше с друштвом у Кутину, да мирише бехар и воли Ци-